Neverbalna komunikacija

1. UVOD

Komunikacija predstavlja razmenu poruka između dva ili više entiteta, tj.

komunikatora, uz pomoć znakova. Dve glavne vrste znakova su simboli i signali.

Simboli su znakovi koje koristimo za označavanje stvari, odnosa, ideja,

doživljaja i uopšte različitih sadržaja kojih smo svesni i želimo ih fiksirati. Signali su
spontatni izraz nekog unutrašnjeg stanja ili relativno trajne odlike osobe.

Koliko je komunikacija u uskoj vezi sa interakcijom govori činjenica da je neki

izjednačavaju sa socijalnom interakcijom. Mada, postoje razlozi da se komunikacija
posmatra odvojeno. Jedan od razloga je usmeravanje pažnje na sam proces
prenošenja poruka između učesnika u interakciji, a drugi je što se komunikacija
koristi i izvan oblasti socijalne interakcije.

Dva oblika komunikacije u okviru socijalne interakcije su verbalna i

neverbalna komunikacija. Pod verbalnom komunikacijom se podrazumeva
korišćenje reči komunikacionih znakova različitih jezika. Neverbalna komunikacija
označava svaku komunikaciju pri kojoj se ne koriste reči.

Čovek je svesniji verbalne komunikacije, jer ona

predstavlja reči koje ljudi izgovaraju. Međutim, svega 8% poruka čovek prima
preko verbalne komunikacije dok 92% prima preko neverbalne.

2. IZUČAVANJE NEVERBALNE KOMUNIKACIJE KROZ LJUDSKO

KOMUNICIRANJE

Iako je veoma važna, dugo je u razmatranjima ljudske komunikacije

neverbalnoj komunikaciji poklanjana nedovoljna pažnja. Komunikacija među
ljudima zasićena je neverbalnim komunikacionim znacima. Bez njih bi ona bila
mnogo siromašnija i nepotpunija, manje izražajna i manje bi obaveštavala o
emocijama i stavovima učesnika u komunikaciji.

Njena osnovna uloga jeste u traženju,

uspostavljanju, održavanju, usmeravanju i prekidanju socijalne interakcije. Sastoji
se iz četiri osnovne funkcije: saopštavanje (emocije i interpersonalni stavovi),
samopredstavljanje, podrška verbalnoj komunikaciji i izražavanje socijalne
pripadnosti.

U neprekidnom ljudskom komuniciranju od praistorijskih vremena do danas

ubrajaju se i neverbalni znaci kojima ljudi opisuju sebe i svoje iskustvo. Antropolozi
su doneli najviši doprinos izučavanju neverbalnog komuniciranja jer su na kulturu
gledali kao na komunikaciju.

"Kada bismo, pomoću vremeplova, mogli da se vratimo u rano doba

pećinskog čoveka, nema sumnje da bismo čuli iste vrste smeha, videli iste izraze
lica i bili svedoci istih vrsta svađa, vođenja ljubavi, prizora roditeljske predanosti
deci i prijateljske saradnje, kako mi to danas činimo. Mi smo možda postigli
napredak sa apstrakcijom, ali naši nagoni i naše radnje verovatno su ostali isti"
(Moris, 1977: 17).

Neverbalni simboli, kao deo ljudskih ekspresivnih

mogućnosti, nastaju i razvijaju se u skladu sa čovekovom prirodom, u njegovoj
biološko-fiziološkoj, čulnoj, emocionalnoj, kognitivnoj i socijalnoj celini, kao i zbog
nemogućnosti složenosti jezika da se u potpunosti izrazi.

Neverbalno komuniciranje je najizraženije u iskazivanju emocija, koje čovek

ispoljava sa najvećim stepenom iskrenosti. Istinitost neverbalnog komuniciranja ne

mimiku, gestikulaciju, pokrete lica i tela. Istraživanja psihologa pokazuju da Finac u
razgovoru   za   jedan   minut   napravi   jedan   gest,   Italijan   -   80,   Francuz   -   120,   a
Meksikanac - 170. Ovi podaci sasvim su u skladu sa stereotipima koje imamo o
temperamentu pomenutih nacija. Naravno, reč je o prosečnim vrednostima, jer je
upotreba   gestova   kod   svakog   pojedinca   specifična.   Proksemički   ili   prostorni
znakovi podrazumevaju prostorne odnose među učesnicima u komunikaciji. Tri
značajna   aspekta   prostornih   odnosa   su   fizička   blizina,   raspored   u   prostoru   i
teritorijalno ponašanje.

4. GESTOVI I SIMBOLI U NEVERBALNOJ KOMUNIKACIJI

Najviše pažnje pri komunikaciji posvećuje se izrazu lica (facijalnoj ekspresiji)

izazvanom pokretima mišića lica. Lice je pri konverzaciji najistaknutiji,
najpokretljiviji i najizraženiji deo tela. Na osnovu njega ocenjuju se emocije, stavovi
i reagovanja na saopštenja.

Mimika – facijalni neverbalni simboli pružaju veliki spektar

mogućnosti za neverbalno komuniciranje. Jer, kako kaže narodna izreka, ljudsko
lice predstavlja “ogledalo duše”. Sa njega se može videti svaki osećaj koji zaokupi
čoveka, kao na primer: radost, tuga, sreća, bol, razočaranost, strah, iznenađenje,
uzbuđenje, umor. Ali, recimo, lažni osmeh koristi se da zamaskira osećanja. Ljudi
koji izgube osmehuju se da bi sakrili svoje razočaranje. Zatim, lažni osmeh može
biti i način suzbijanja agresije i nervoze. Istraživanja su pokazala da prilikom
donošenja poslovnih odluka, komunikacioni partneri pridaju veći značaj izrazu lica,
nego verbalno kodiranim porukama. To su neverbalni simboli koji se emituju
čelom, usnama, obrvama, očima i bradom.

Na poslu ljudi takođe imaju svoje kodove. Za bolju saradnju u poslu psiholozi

preporučuju povećano korišćenje očima, klimanje glavom u znak razumvanja, kao i
naginjanje i okretanje ka sagovorniku. Facijalna ekspresija uglavnom izražava
stanja, za razliku od gestova koji najčešće imaju akcioni sadržaj. Ona, u verbalnom
komuniciranju, omogućava empatiju kao jedan od uslova uspešne interakcije, i
samim tim postaje povratna informacija (feedback).

Neverbalni simboli koji nastaju iz biološke unikatnosti pojedinca, nazivaju se

biološkim.   Reč   je   o   boji   kože,   visini,   težini,   starosti   i   polu.   Svaka   od   ovih
karakteristika gradi izgled komunikatora, pri čemu se one nekad konstatuju, a
ponekad aktiviraju predrasude. “Ispitivanja potvrđuju da se osobama određenog
fizičkog izgleda, po pravilu, pridaju određene osobine; punije osobe ocenjuju se
kao društvene i tolerantne; mišićave kao energične i smele; mršave kao nervozne i
nedruštvene” (Rot, 1982: 95).  Ljudi   imaju   predrasude   da   visoko   čelo   znači
intelekt,   dok   se,   recimo,   u   starom   Rimu,   verovalo   da   dužina   muškog   nosa
predstavlja muškost, odnosno simbol plodnosti. Reagovanje na biološke simbole je
prisutno   i   danas   u   neverbalnom   komuniciranju:   ustupanje   mesta   starijim
osobama,   u   vozilima   javnog   prevoza,   predstavlja   prvi   čin   interakcije   u   takvoj
komunikacionoj   situaciji.   Potpuno   zanemarivanje   fizičkog   izgleda   odnosi   se   na
zapostavljanje empirijske činjenice, da on jeste, vrlo često, i može predstavljati, prvi
podsticaj za neverbalni komunikacioni čin.

Gestovi koji nastaju istovremenim pokretima pojedinih delova tela ili celog

tela nazivaju se telesnim neverbalnim simbolima. U ovu grupu takođe spadaju i
facijalni neverbalni simboli – mimika.

Dezmond Moris (Desmond Morris) je ustanovio da pokreti na licu nisu isto

što i pokreti/gestovi glavom. Prikazao ih je u dvadeset različitih značenja: naklon,
klimanje glavom kao simbol za

, zabacivanje glave kao simbol

nezainteresovanosti

, okretanje glave od komunikacionog partnera i odmahivanje

glavom kao simbol za

, nagib sa strane kao simbol za

ironično slušanje

sagovornika, dozivanje glavom, njihanje glavom kao simbol za

blago ne