Предмет:

СЕМИНАРСКИ РАД

Мартин Лутер

Професор

Студент

Садржај

1. Мартин Лутер - биографија (3)

2. Градња цркве Св. Петра у Риму и теолошка расправа у

облику теза (6)

3. Реформација (оснивање Протестантске и Реформаторске

цркве ) (14)

Закључак (27)

5. Литература (28)

опозвати свој наук. "За њега важи само Свето писмо и његова савест. Црквено

екскомуникација и државно прогонство показали су се неделотворним јер се реформација

брзо ширила.

Опрост

Према римокатоличком науку под опростом се подразумева укидање временске казне за

грех. Јер сваки грех значи кривицу и повлачи се са собом временску казну чак и

покајничким грешником остаје након покоре и апсолуције део његових греха које он мора

покајати на овоме свету или након смрти у чистилишту како би дошао у небо. Но црква

може уз одговарајућу покору верника одобрити опрост из "црквене ризнице" због заслуга

Христа и светаца. "У касном Средњем веку покора се претвара у новчану покору. Ко купи

папинску индулгенцију добија опрост. "Могуће је зарадити папинску индулгенцију за

мртве па им скратити време у чистилишту, опрост постаје један приход са папинску

курију. Године 1517. расписује папа Леон Кс. опрост како би прибавио новац за градњу

цркве св. Петра у Риму. Половину прихода треба добити папа, а другу половину

надбискуп. Лутхер критикује трговину опростима из душобрижничких разлога. Он је

против злоупотребе опроста, и сам принцип сматра негативним. На почетку нема много

реакције на опрост, 1517. године тезе се штампају у Нунберг, Лајпцигу и Базелу и обилазе

Немачку. "То је каже Лутхер:" као да су сами анђели весници и да их доносе пред очи

читавог света. "Најпре су хуманисти жељно прихватили тезу. Један млади хуманист

Меланцхтон Пхилип из Бреттхена (1497.-1560.) долази 1518. године као професор грчког

језика у универзитет Виттенберг и тако постаје најближи сарадник Лутера. "Ускоро се

ствара црквени отпор Лутера. Надбискуп Албрецхт из Меинза објашњава у Риму да је

Лутерово стајалиште сумњиво те како у њега има кривоклетство.

Пред Цајетаном

Овде су они међу осталим спор о тезама опросту. Кардинал Цајетан аргументира с папског

становишта, које Лутхер не може прихватити јер је у супротности са Библијом. Цајетан не

може уверити Лутера да опозове своје тезе. За њега је папа изнад Сабора изнад Писма, чак

и изнад Цркве. А Лутхер напротив не сматра да је папа изнад, него испод Светога писма.

"Постепено се у Лутера јавља слутња да би папа могао бити чак антихрист. Лутера су

саслушали али није било резултата. Будући наредба о његовом хапшењу није укинута,

одлучује да побегне уз помоћ пријатеља. Лутхер је отишао код најбољег пријатеља и тамо

боравио десет месеци, у Вартхбургу и тамо развио списатељску активност. Написао је

много списа, проповеди о недељним Еванђељима. Преводио је Библију, прво је преводио

Нови завет, па после Стари са латинског на немачки језик. "Он стоји на ставу; ако је Свето

писмо меродавно за хришћанску веру, онда сваки хришћанин треба да чита Библију на

свом матерњем језику. Његов му пријатељ Меланцхтон саветује да преведе Библију на

Немачки језик. Лутхер јака страна јест стил, који је упркос многим ревизијама задржао до

данас. Он користи говор обичног становништва. Лутхеровим "Рујански завијет" како се

назива његов превод Библије према датуму објаве постиже велики успех 1522. године. За

превод Старога завета са хебрејског треба више времена. "Године 1536. појављује се прва

комплетна Библија" Библија дас ист дие Ганзе Хеилиге Схрифт Деутсцх "(Библија то је

цело Свето писмо на немачком). Лутхер: "посланица о превођењу 1530. године" даје увид

у његов преводилачки рад на Библији. Његов је циљ општа једноставности и живост

текста. Године 1529. Лутхер је написао први катекизам. "Године 1521. почињу немири у

Виттенбергу. Тамо покушавају Лутхерови присталице провести реформу црквеног и

друштвеног живота. У богослужењу не требају само свештеници већ и лаици добити

"путир". Монаси и монахиње требају напустити манастире, а свештеници се смеју женити.

Из цркве треба уклонити слике. Градско веће стоји уз реформатора и уводи нови ред.

"Једино врело вере за Лутера јест Свето писмо. У спису: "О вавилонском сужањству

цркве" Лутхер износи своје схватање о сакраментима.

Сакраменти

За Лутера је знак повезан са обећањем давања опроста греха, који је даровао сам Христ. Од

седам светих тајни средњовјековне цркве Лутхер оставља само два; крштење и причешће,

а евентуално и покору као део побожности. Лутхер износи евангелистички наук о вјери:

"Христ је са једне стране Господар свих ствари и не подлеже никоме кад у вери узима

Јеванђеље, с друге стране, из те вере произлази љубав према ближњему којем жели

служити у добровољној понизности." По Лутеру: "сви имамо једно крштење, једно

Јеванђеље, једну веру и да смо исти хришћани јер крштење, Јеванђеље и вера чине

духовни и хришћански народ. "Трактат о слободи човека хришћанина настао је 1520.

Папа је 12. јуна 1520. године издао папску булу "Еxсурге Домине" у којој је напао 41 тезу

из Лутерових радова. Лутер је одговорио тако што је јавно спалио булу, заједно са многим

католичким књигама. То је узроковало његову екскомуникацију 3. јануара 1521. године.

Опасност од прогона терају Лутера да се склони, где у миру скровишта у Вартбургу

започиње са преводом Новог завета на народни језик. Лутеранска црква је знатно

модификовала нека од његових учења већ 1577. године.

1. Када је наш Господар, Господ Исус Христос рекао: "покајте се...", тиме је хтео да каже да читав
живот верника треба да буде живот покајања.

2. Ову реч не можемо да схватимо као дасе односи на сакрамент покоре, односно на исповест и
разрешење служену од стране свештеника.

3. Ипак се она не своди само на унутарње кајање, јер унутарње кајање није ништа ако се
неиспољава у разним облицима умирања телесности.

4. Све док мрзимо себе (а то је право унутрашње покајање), кажњавање греха остаје и то све док не
уђемо у Царство небеско.

5. Папа нема ни вољу ни моћ да опрости било које казне осим оних које је наметнуо својом
сопственом одлуком или канонским законом.

6. Папа не може да опрости кривицу него само да прогласи и потврди да је Бог опростио; или у
крајњој линији он може да опрости једино у случајевима који су у делокругу његовог одлучивања.
Игнорисати оваква опроштења би, наравно, оставило кривицу недирнутом.

7. Бог никада никоме не опрашта кривицу а да се особа истовремено потпуно не понизи пред
свештеником, Божијим представником.

8. Прописи о покори односе се само на живе, и као што то видимо у самим канонима, ниједан од
њих се не односи на умируће људе.

9. Према томе, Свети Дух делује за наше добро кроз папу, тако да стално одступа од својих
прописа у случајевима наступајуће смрти или потребе.