SADRŽAJ
1. Pojam dokaza……………………………………………………………………………………………………………………………3
2. Vrste dokaza……………………………………………………………………………………………………………………………..3
3. Teret pružanja dokaza………………………………………………………………………………………………………………4
4. Pojam i procesni tok dokazivanja……………………………………………………………………………………………..4
4.1. Otkrivanje dokaza………………………………………………………………………………………………………………5
4.2. Izvođenje dokaza……………………………………………………………………………………………………………….5
4.3. Proveravanje dokaza………………………………………………………………………………………………………….6
4.4. Ocena dokaza…………………………………………………………………………………………………………………….6
4.5. Teorije o oceni dokaza……………………………………………………………………………………………………….6
5. Predmet dokazivanja………………………………………………………………………………………………………………….7
6. Zaključak…………………………………………………………………………………………………………………………………….8
7. Literatura……………………………………………………………………………………………………………………………………9
1. Pojam dokaza
Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode koji proizlaze iz krivično - procesnih radnji koje su
preduzeli subjekti krivičnog postupka, a pre svega sud, koji jedini izvodi dokaze u krivičnom postupku, na
osnovu kojih se utvrđuje činjenično stanje, a na temelju koga se izvode krivično - pravno relevantni
zaključci u pogledu bitnih elemenata krivičnog dela i krivične odgovornosti, te izbora, odnosno mere
konkretne krivične sankcije, kada su za to ispunjeni potrebni materijalni i procesni uslovi, ili se na
temelju tih podataka izvlače određeni krivično - procesni zaključci, pri čemu se takvi zaključci suda u
procesnom smislu uobličavaju u okviru odluke kojom se na zakonski regulisan način rešava predmet
krivičnog postupka.
U teoriji krivičnog procesnog prava različito se shvata i tumači izraz “dokaz” i, samim tim, se ovom pojmu
pridaju različita značenja. Pod ovim izrazom najčešće se podrazumeva dokazni osnov ili dokazno
sredstvo, a ponekad, I samo dokazivanje, odnosno dokazni postupak. Zbog toga je potrebno da se izrazu
“doka” odredi pravo značenje kako bi se ovaj izraz adekvatno upotrebljavao, što će dovesti i do jasnog
razgraničenja između dokaza, dokaznog sredstva i dokazivanja.
2. Vrste dokaza
Postoje:
1. javne isprave, neposredna i potpuna dokazna sredstva - izdaje ih nadležni organ ili ovlašćeni
organ. Njihov sadržaj uzima se kao apsolutno istinit dok se ne dokaže suprotno (uverenje, izvodi,
diplome,
svedočanstva,
lična
karta,
pasoš).
Privatne, iako su u pisanoj formi ne smatraju se potpunim dokaznim sredstvima i njihova
sadržina ne uzima se kao apsolutno istinita;
2. izjave svedoka, najstarija i najnepouzdanija dokazna sredstva. Svedoci daju iskaz (ne i mišljenje)
o činjenicama i okolnostima koje se utvrđuju pred sudijom ili pred organom uprave. Svedok
može da bude svako lice, bez obzira na godine ili eventualne defekte. Bitno je da može da
saopšti svoja zapažanja. Od dužnosti svedočenja oslobođeni su branilac osuđenog i lice koje bi
svojim iskazom povredilo čuvanje službene vojne ili državne tajne. Samo ako žele (mogu da
svedoče verski ispovednici, lekari i usvojenici). Odgovor na pitanje sudije ne mora da da svedok
koji bi na taj način izložio sebe, svog bračnog druga ili bliskog srodnika teškoj sramoti, znatnoj
materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju;
3. izjave stranaka, koriste se uglavnom sa drugim dokaznim sredstvima,a veoma retko kao jedino
dokazno sredstvo (npr. za jednokratnu socijalnu pomoć);
4. uviđaj, neposredno dokazno sredstvo koje podrazumeva utvđivanje relevantnih činjenica i
okolnosti sopstvenim opažanjem službenog lica (čulo sluha, mirisa, vida, dodira). Izvodi se na licu
mesta ili u službenim prostrijama;
5. veštačenje, pribegava se kada je za utvrđivanje određenih činjenica potrebno stručno znanje
kojim sudija ne raspolaže. Veštaci su stručnjaci iz različitih oblasti koji su položili zakletvu. U
krivičnom postupku često su lekari. Vrše pregled i obdukciju leša, veštačenje telesnih povreda,
duševnih stanja, telesni pregled okrivljenog. Sud određuje i rukovodi veštačenjem, a veštak
odgovara na pitanja, daje svoj nalaz i mišljenje.
