ТЕХНИЧКА ШКОЛА
БОР
МАТУРСКИ РАД:
ШТАМПА НАЛЕПНИЦА
Ментор: Ученик:
Проф. Момчиловић Миодраг Цветковић Сања
Образовани профил:
Техничар штампе
Бор, 2016.
4
близини он почиње да обрађује за различите намене. Од земље човек почиње да прави
цигле, од глине разно посуђе. Тада човек почиње да прави глинене плоче које је
користио као писаћи материјал. Те плоче су се могле чувати, преносити, слати на
удаљена места. На овом материјалу се знатно боље писало него по стени. Међутим,
како је време пролазило овај материјал није више могао задовољити све потребе
развијених цивилизација. Свакодневна потреба за писањем постала је велика и тако
сушење и печење глинених плоча постаје значајна кочница ефикасног функционисања
читавог тадашњег друштва.
Тада се у Египту почиње
производити један нови
материјал који је био знатно напреднији од глинених плоча и који је задовољавао све
тадашње потребе. Реч је о папирусу. Овај нови материјал добијао се из биљке
папируса, која је расла у подручју око реке Нил.
Слика 2. Папирус
Папирус
је имао неколико предности над дотадашњим писаћим материјалима. Био је
веома лаган што је олакшавало његов транспорт. На њему се знатно лакше писало него
на осталим материјалима. Пошто је извоз папируса из Египта у то време био забрањен,
у античком гаду Пергамону у Малој Азији пронађен је нови материјал –
пергамент.
5
Слика 3. Пергамент
Главна сировина за добијање овог писаћег материјала
била је не уштављена овчија,
козија и телећа кожа. Кожа се претходно чистила од длаке, затим се лужи у кречу, а
потом сушила. Овај материјал био је веома погодан за писање, много савитљивији и
постојанији. Због својих квалитета потиснуо је папирус из употребе. Међутим
пергамент је био веома скуп материјал и због тога је човек кренуо у нове проналаске.
Тада се појављује један нови материјал који је због своје јефтиније и одличне примене
веома брзо потиснуо пергамент. Тај материјал је папир или хартија.
7
као лепак користили су скроб добијен из просејаног пшеничног брашна. Арапи су први
почели бојити и изрезивати папир у више одређених формата и паковати их у пакете од
по 500 табака.
У Европи
, папир се почео производити знатно касније, тек око 1100 - тих година. У то
време појавиле су се прве радионице за ручну израду папира и то у Сицилији и у
Валенсији, Шпанији.
У Италији
се јављају прве радионице за израду папира 1276
године, а у Француској у XIV веку италијани оснивају прве радионице.
У Немачкој
позната је радионица из 1390. године.
Изумом покретних слова и дрвене пресе за штампу
( Јохан Гутенберг, око 1440.
године, Маинз ) започиње ера "модерног" сликарства која убрзо узрокује знатно
повећање потрошње папира и константан недостатак већ тада важног стратешког
материјала.
Библија
је била прва књига коју је
Јохан Гутенберг
штампао новом
технологијом у својој штампарији 1455. године у Немачкој. Упоредно се почиње
полако развијати мануфактурна производња папира, а као сировине користе се памук,
лан, конопље и старе крпе. Међутим, осећа се стални недостатак папира због све веће
потрошње и мањка основних сировина, крпа ... Тражи се влакнасти материјал који би
омогућио несметану производну папира без ограничења количина.
Француз Луис Роберт 1799. године
уводи у производњу први парну машину помоћу
којег се могла производити "бесконачна" папирна трака уз примену бесконачног сита
из крпа као основне сировине, а ње је било недовољно да се задовоље све веће потребе
за папиром.
Немац Келлер 1843. године
брушењем дрвета између брусних камена
добио је дрвена влакна која су, помешана с влакнима од крпа и лана, давала сасвим
добру основну сировину за израду папира. Нa овај начин се заправо добила дрвењача
као основна сировина за израду папира ( која се и данас користи за израду разних
омотних и новинских папира уз додатак рециклираног старог папира ).
Године 1870.
појављују се нове сировине за израду папира: бељена целулоза из сламе
и натронска целулоза из дрвета четињара.
Године 1884.
почиње производња сулфитне
целулозе из четињара. Прави технолошки напредак за масовну индустријску
производњу папира, и употреба дрвета као базе за основну сировину, почео је тек у
првој половини двадесетог века.
