0
ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА
У КИКИНДИ
ТРАДИЦИОНАЛНИ СМЕР
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА:СТАВОВИ РОДИТЕЉА И ВАСПИТАЧА ПРЕМА ДЕТЕТУ И
ДЕТИЊСТВУ
ПРЕДМЕТ: ПРЕДШКОЛСКА ПЕДАГОГИЈА
ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ:
др Весна Срдић
.
Гордана Старачек
мр Србислава Павлов
КИКИНДА 2015-2016
1
САДРЖАЈ:
1.
Увод.............................................................................................................................2
2.
Породица и дете..........................................................................................................3
3.
Ставови родитеља и њихов однос према детету...........................................................5
(3.1.Престроги родитељи и њихов став и однос према детету)………………….5
(3.2.Преамбициозни родитељи и њихов став и однос према детету)....................7
(3.3.Пребрижни родитељи и њихов став и однос према детету)......................................8
(3.4.Презаузети родитељи и њихов став и однос према детету).............................9
4.
Ставови васпитача и њихов однос према детету и детињству..............................12
(4.1.Улога васпитача у организацији васпитно-образовног процеса)..................12
(4.2.Врсте ауторитета)................................................................................................13
(4.3.Утицање васпитача на дечије понашање).........................................................16
5.
Закључак......................................................................................................................18
6.
Литература...................................................................................................................19
3
2.ПОРОДИЦА И ДЕТЕ
Породица је била и остала прва и најважнија школа живота у којој дете стиче прва
знања, вештине и навике. Она је темељна, а у исто време и променљива друштвена
група. На њој је велика одговорност када је у питању дете. У њој дете развија своју
личност и што је оно млађе утицај родитеља је већи.
Осим подстицања емоционалног и социалног развоја, један од важних циљева
породичног васпитања јесте помоћ и храбрење детета у интелектуалном развоју и
развоју личних потенцијала.Деца коју родитељи подстичу,која су укључена у различите
активности и облике учења, како у школи тако и ван ње, показују већа достигнућа.
Родитељи који су заинтересовани за напредовање детета подстичу његове различите
интересе, хобије, игре и друге активности, више са њима комуницирају, дискутују,
размењују идеје, учествују у различитим културним активностима. Нпр. деци којој је
већ у предшколском узрасту била доступна примерена литература, којој су родитељи
посветили пажњу и време, показала су веће интересовање и бољи успех у школи.
Да ли ће родитељи, као први васпитачи, успети у развоју личности детета зависи од
неколико чинилаца: пре свега родитељи треба да воле своје дете, да оно буде жељено;
они треба и да умеју да васпитавају дете јер сама љубав, ма колико је важна, није
довољна; родитељи треба да имају услове за васпитање детета, а најважније је да детету
посвете доста времена.
За дететово срећно детињство и младост, за његов успешан психофизички развој и
квалитетан живот и рад, није априори од посебне важности, да ли је рођено у скромном
породичном стану или велелепној и раскошној вили, да ли у дому инжењера, рудара,
правника, ратара, лекара, механичара, учитеља, уметника, већ је веома битно да ли ће
се развијати и васпитавати са љубављу и на здравим основама. Уз све то, за дететов
успешан развој и васпитање, значајно је и то, да ли ће бити уважавано као равноправан
члан породице, и хоће ли се уважавати његова индивидуалност, његове могућности,
изражене склоности и способности. За срећно и успешно одрастање детета у одраслу
зрелу, слободну, способну и креативну личност (човека), превасходно зависи од тога
какви су му родитељи-старатељи и какви су му остали чланови уже и шире породице.
Намерно се истиче појам какви, јер је веома значајно у каквој породици дете живи и
ради, да ли су то угледни и цењени родитељи, каквог су темперамента и карактера, као
и да ли они уважавају и прихватају дете онакво какво оно јесте, са свим његовим
врлинама и манама. Посебно је значајно и какав став и однос родитељи имају према
детету, како су усаглашени ставови оца и мајке и баке и деке са ставом и односом
родитеља према детету. За дететов успешан развој и учење веома је битно и то, у каквој
4
породици оно живи, потпуној или непотпуној, или пак, живи у породици нерадника или
алкохоличара, која детету не може донети никакво добро.
Битно је и то у каквој породичној средини се одвија живот и рад детета, да ли је он
заснован на савремено-демократском, или на патријахално-ауторитарном стилу
васпитања, или су то, пак, сувише пребрижни, преамбициозни, престроги,
презапослени, нестрпљиви и неуротични родитељи. Поред бројних других чинилаца,
најважнију и незаменљиву улогу и значај за развој, васпитање и учење детета имају,
управо, његови родитељи. Стога је, веома је битно какав стил, став, однос, поступке и
методе родитељи примењују у опхођењу и комуникацији са дететом-децом.
У свакој породичној средини детету треба омогућити да се успешно развија, васпитава
и учи, тј. да задовољава бројне физиолошке, здравствене, социјалне, емоционалне,
интелектуалне и друге потребе од којих зависи његов успешан живот и рад, не само у
садашњости већ и будућности. То детету могу да омогуће родитељи са здравим
међусобним односима, дакле, оба родитеља равноправно и са потпуном одговорношћу.
То су, дакле, родитељи који га подједнако воле и разумеју, који су стрпљиви, у
комуникацији расположени, а то су и они родитељи који познају, уважавају и
примењују педагошке и психолошке мере које доприносе успешности и квалитету
психофизичког развоја, васпитања и учење детета-деце, и који по потреби траже савете
за решавање актуелних тешкоћа и проблема и од других стручних кадрова. Ипак, иако
има родитеља који и без педагошко-психолошке образованости постижу успех у
васпитању деце, извесно је да би се континуираним педагошким, психолошким,
здравственим и другим образовањем и оспособљавањем родитељске улоге, а оне су
бројне и разноврсне, остваривале знатно успешније и квалитетније.
Родитељи се међусобно разликују не само по занимању, стеченом степену образовања,
већ и по личном ставу и односу према детету и приступу његовом развоју, васпитању и
учењу. Tреба увек имати у виду, да у стварности не постоје чисти типови родитеља,
чисти стилови руковођења, и увек и у различитим животним ситуацијама, исти односи
и ставови родитеља према детету. Но без обзира на различите ставове и односе које
родитељи имају према детету-деци, као на пример, непримерени родитељи, родитељ
алкохоличар, родитељ контролор, родитељ вербални, физички и сексуални злостављач,
које неки од аутора у литератури сврставају у тзв. ''отровне'' родитеље, у раду ће се
експлицирати само неки од односа и ставова родитеља, за које се сматра да, углавном,
непожељно утичу на развој, вас- питање и учење детета-деце, иако је јасно да би се
могло и требало, а што се мање чини, говорити и мноштву позитивних ставова и односа
родитеља према детету.
