2. Pad Berlinskog zida

Pad Berlinskog zida predstavlja istorijsku prekretnicu- okončanje perioda bipolarnosti I početak
savremene faze globalizacije.
Prvih godina nakon pada većina ljudi je verovala da se dešava nešto kvalitativno novo, da svet konačno
može da predahne jer nema više pretnji od nuklearne katastrofe. U prilog tom optimizmu išla je I odluka
o smanjenju vojnih troškova na globalnom nivou. U tim uslovima počelo je da se razmišlja na temu šta
dalje, tjs kako urediti međunarodne odnose kako ni se izbegle situacije koje predstavljaju uvod u nove
podele I globalne sukobe.
Rušenje gvozdene zavese otvara, do tada nedostupan prostor istočnog bloka za prodor kapitala sa
Zapada.
Urušavanje prethodnog sistema dovodi do razaranja institucija I privredne. Građani ostaju bez
institucionalne zaštite svojih država, jer su su institucije sistema instrumentalizovane za potrebe novih
centara moći- Vlasnici transnacionalnog kapitala dovode svoje kadrove na ključne pozicije I tako
instrumentalizuju institucije za svoje potrebe. Državne institucije nisu više respektabilan centar moći u
većini zemalja.
Otuđene strukture žele, po svaku cenu, da zadrže vlast pa izazivaju unutrašnje ili regionalne sukobe kako
bi skrenule pažnju sa suštinskih problema.
U tom haosu dolazi do drastičnog pada standarda, a građani “lošije sreće” bivaju uvučeni u građanske
ratove ili regionalne sukobe.
Potreba za preispitivanjem postojećeg modela uređenja društveno-ekonomskih odnosa na svim nivoima
I preispitivanjem koncepta bezbednosti postaje sve više izražena.
Program UN za razvoj (UNDP) predlaže novi koncept bezbednosti sa fokusom na sudbinu običnih ljudi.
Uočavajući problem deficita državne moći koji nastaje kao posledica procesa globalizacije I gubljenja
kontrole nad finansijskim tokovima, UNDP pregovara 1994. o univerzalnim problemima svih građana
sveta, bez obzira na njihovu nacionalnu, rasnu ili versku pripadnost. UNDP predstavlja javnosti
alternativni koncept bezbednosti –

Ljudska bezbednost

. (klasični pristup se bazira na modelima u čijem

centru stoji država. Uopštavanjem statističkih podataka I izvlačenjem proseka se gubi mogućnost
dobijanje realne slike života ljudi pa u uslovima velikih socijalnih razlika prosek daje lažnu sliku realnog
statusa građana. Zbog toga je neophodno uvođenje novih parametara, jer na bazi dobijenih rezultata o
stanju bezbednosti na nekom prostoru moguće je sprečiti neželjene događaje, tjs poboljšati stanje).

3. Pojam globalizacije I osnovne karakteristike procesa

Osnovne karakterisike procesa globalizacije, čiji smo I mi savremenici, daje Miroslav Pečujlić u svojih 10
hipoteza o globalizaciji. On ukazuje na neophodne parametre za upoznavanje sa osnovama G I njenim
efektima na svet u kojem živimo.
1) G ima dugu predistoriju (jedino po čemu se proces G razlikuje od ranijih težnji imperatora da osvoje
njima dostupan prostor je to što su današnji globalizatori u mogućnosti da iskoriste teh-teh dostignuća)
2) G kao proces stvaranja modernog svetskog društva nema oblik neprekinute linije- postoje faze
regresije I skokova.
3) G predstavlja proces sve veće povezanosti I međuzavisnosti sve šireg kruga društva- sve je širi krug
delatnosti koje postaju transnacionalne.
4) Socijalne forme G su stvar izbora lokalnih zajednica.

5) U drugoj polovini XX veka smenjuju se dva rivalska projekta globalizacije- kejnzijansko-
socijaldemokratski I neoliberalni.
6) Neoliberalna forma je potpuno protivurečna jer svaka od njenih dimenzije (politička, ekonomska,
kulturna) sadrži dva potpuno različita aspekta. Jedan se odnosi na efekte centra, a drugi na zemlje
periferije.
7) Suštinsko obeležje globalizacije je dvostrukost tjs uporedni progres I regres, svetla I tamna strana.
8) Adaptacija lokalnih društava novim uslovima postaje uslov njihovog opstanska.
9) Neophodna je demokratizacija globalnog poretka kako bi se efekti G sveli na minimum.
10) Efekti G zavise od toga koliko se uspešno razreši rukob između zahuhtale turboglobalizacije I
nemoćnih alternativa.
kada je reč o G možemo reći da postoje I pozitivni I negativni potencijal, ali zahvaljujući aktuelnom
modelu funkcionisanja u prvi plan ipak izbijaju njeni negativni efekti.

4. Globalno društvo rizika- GDR

Koncept GDR Urliha Beka je komplementaran pristupu G Miroslava Pečujlića I na neki način zaokružuje
neophodne parametre za upoznavanje sa osnovama globalizacije I njenim efektima na svet u kojem
živimo. GDR je posledica nedostataka institucionalnog sistema kontrole globalnih procesa.

5. Naučnotehnološki progres

XX vek donosi mogućnost realizacije ideja koje nisu zaživele u prethodnim epohama jer nisu postojali
dovoljno sofisticirani alati koji bi to omogućili. Za nastanak tehnologija I proizvoda koji su danas široko
rasprostranjeni trebalo je da se dese o takve, naizgled obične, stvari.
npr. prelazak sa rimskih na arapske brojeve- mikroelektronika, a samim tim I sve današnje mašine
bazirane na mikroprocesorima nezamislive su bez binarnog sistema brojeva.
Kompozitni materijali doprineli su efikasnijem I jeftinijem transportu ljudi I roba. Dostignuta brzina
transportnih sredstava dovela je do toga da razdaljina prestaje da bude ograničavajući faktor.
Kompijuterski kontrolisana proizvodnja omogućila je organizovanje proizvodnih procesa I bez prisustva
visokokvalifikovanih radnika. A, ta koordinacija je moguća zahvaljujući telekomunikacionim sistemima
koji su pružili jeftinu I pouzdanu komunikaciju nezavisno od udaljenosti sagovornika.
Ubrzanje teh.razvoja nastaje zahvaljujući interesima vlasnika krupnog kapitala. Međutim, oni nisu imali
nameru na tim kapitalom finansiraju razvoj društvenih nauka, pa samim tim imamo primetno
zaostajanje društvenih nauka (intelektualna podrška) za tehnološkim progresom (sirova snaga).
Figurativno rečeno, stvoreno je telo bez glave.
Današnjji problemi u svim sferama društva I okruženja nastaju kao posledica pogrešno usmerenog
potencijala naučnotehnoloških aktivnosti. Akademske institucije, usled zavisnosti od donacija, nemaju
hrabrosti da se samostalno upuste u fundamentalno preispitivanje postojećih modela društvene
organizacije.

6. Tačerizam I reganizam kao forme neokonzervativizma

9. Raspad SSSR-a I efekti na međunarodne odnose

Kako bi pokrenuo stagnirajuću sovjetsku privredu Mihail Gorbačov je pokrenuo proces liberalizacije
komunističke jednopartijske države. Međutim, proces liberalizacije dovodi dopojave dugo potiskivanih
međuetničkih sukoba u brojnim republikama SSSR-a. Sve veće političke tenzije su prouzrokovale državni
udar koji je imao za cilj da zbaci Gorbačova I ponovo uspostavljanje autoritativnog režima. Iako državni
udar nije uspeo, on je izazvao strahovanja da će reforme biti poništene, pa je većina republika počela da
proglašava nezavisnost. Ostavkom Gorbačova raspada se SSSR na nekadašnje ruske provincije, a raspad
SSSR-a označava I kraj HR.
Dolaskom Putina na vlast, Rusija uspeva da se izvuče iz čeljusti reformatora MMF-a I SB I počinje da gradi
svoju poziciju tražeći saveznika među zemljama koje su do skora bile pod patronatom SAD-a (Brazil,
Venecuela) ili onih koje su se držale po strani (Kina, Indija).
prilika za reformom OUN nakon raspada SSSR-a je propuštena I opet se vraća hladnoratovska retorika I
logika.

10. MMF, STO, SB kao stubovi međunarodnog finansijskog I privrednog sistema

Na globalnom nivou postaje ideja da se preduprede nove krize koje bi dovele do globalne nestabilnosti I
sukoba uređenjem monetarnih odnosa (MMF), kreiranjem mehanizama za rešavanje carinskih problema
(STO) I rešavanjem razvojnih problema (SB). Međutim, nosioci krupnog kapitala su taj sistem
zloupotrebili. Nije došlo do otklanjanja strukturnih nedostataka nerazvijenih zemalja, naprotiv, stvoren
je novi prostor za plasman tržišnih viškova I obezbeđena dugoročna zavisnost od kapitala.
Jaz između razvijenih I nerazvijenih se još više povećao, a nerazvijenost postaje najveći uzrok
nestabilnosti I sukoba. Male, nerazvijene zemlje su napravile velike dugove jer nisu imale dovoljno
kapaciteta da na pravi način iskoriste jeftine kredite iz ’70. Dugovi I kamate su se gomilali, a novac na
svetskom tržištu je postajao sve krupniji. Izlaz iz tog dužničkog začaranog kruga zadužene zemlje su
tražile u stranim direktnim investicijama (SDI). Međutim, I ta mogućnost ne ispunjava očekivanja jer
većina nerazvijenih zemalja dobija samo loše efekte SDI, a ucenjivački potencijal stranih investitora je
isuviše veliki. Prisutna je borba za privlačenje stranih ulaganja tako da se često prihvataju uslovi koji su
na granici rentabilnosti po zemlju domaćina (minimalne poreske I carinske taxe, niži standardi zaštite
radnikai žs). Kada se povuče crta, mnogo više bi trebalo uložiti u otklanjanje posledica zagađenja I
štetnog uticaja na lokalnu privredu nego što se dobije u vidu prihoda od SDI.
Veća je verovatnoća ispoljavanja negativnog uticaja SDI jer organizacioni I institucionalni ambijent
država nije dobrastao dobro organizovanim profitnim organizacijama koje dolaze isključivo s namerom
maksimizacije svog profita.
U takvim situacijama sve više se javljaju TNK koje po svom obimu prodaje prevazilaze GNI (bruto
nacionalni proizvod).

12. Promena sadržaja pojma suvereniteta kroz istoriju

U osnovi koncepta suverenosti nalazi se pravo odlučivanja i moć realizacije odlučenog koja počiva na
prinudi. Suverenitet je najpre predstavljao jedinstvo bogova i vlastodržaca – onaj koji služi svojoj državi,
najbolje služi i bogovima. Moć bogova je neupitna, a samim tim i njihovih zastupnika na zemlji, sve dok

se građani nisu krvavim revolucijama izborili da sami odlučuju o svojim interesima. U savremenoj
literaturi, nosioci suvereniteta su građani i oni svojoj volji odlučuju kome će preneti deo svoje
suverenosti u cilju realizacije svojih interesa u javnim poslovima i državnim strukturama. Stepen
uspešnosti neke zajednice zavisio je od sposobnosti vođa konkretne zajednice da prepoznaju zajedničke
interese i da ih realizuju putem institucija. Put do parlamentarne demokratije je bio dug i pun grešaka,
ali parlamentarci na kraju preuzimaju moć lokalnih vlastodržaca i bore se za interese građana. Jedan od
postulata demokratije kaže da manjina mora prihvatiti volju većine. Problem nastaje kada se suprostave
apsolutne volje različitih entiteta na granicama nacionalnih država (unutrašnja suverenost), onda dolazi
do nestabilnosti, ratova, razaranja, ljudskih žrtava. Usled problema suprostavljanja apsolutne moći van
teritorija nacionalnih država (spoljašnja suverenost) države se pojavljuju kao subjekti međ.prava i
pravnim aktima (međ.sporazumi, ugovori, deklaracije), saglasno svojim interesima, sporazumno pristaju
da svoje spoljne ambicije ograniče u cilju stabilnosti i izbegavanja sukoba. U tim slučajevima,
međ.organizacije, poput OUN dobijaju legitimnost da se staraju o sprovođenju usvojenih normi.
Međutim, nije u praksi sve tako idealno- zemlje koje nisu ratifikovale međ.pravne akte ne prihvataju
njihovu primenu jer smatraju da su usmereni protiv njihovih interesa; neke smatraju da im na osnovu
moći kojom raspolažu pripada više spoljne suverenosti u odnosu na ostale.

13. Državni suverenitet u uslovima globalizacije

15. Rad državnih institucija u uslovima globalizacije

16. Mehanizmi transvernih u kontekstu smanjivanja budžetskih prihoda

Globalizacija je svojim efektima znatno doprinela preispitivanju odnosa prema državnom suverenitetu.
Brisanje nacionalnih granica za protok robe, finansija i ljudi smanjuje mogućnost kontrole i uticaja
državnih institucija.
Snaga i moć države proističe iz veze koja postoji sa narodom, iz koncentracije finansijskih sredstava koje
uspe da prikipi u budžetu i sposobnosti da realizuje interese svojih građana. U uslovima globalizacije
dešavaju se procesi koji dovode u pitanje mnogo momente. Globalizacija finansijskih tokova i
monetarizacija privrede oduzimaju državi veoma važne poluge moći.
Nemogućnost uticaja na tokove novca dovodi do znatnog smanjenja priliva sredstava u državne budžete.
TNK uspevaju zahvaljujući sistemu transfernih cena da umenje dobar deo prihoda koji je ostvaren na na
prostoru jedne države, država ostaje uskraćena za fiskalne i carinske prihode. Nedostatak novca u
državnom budžetu država pokušava da nadoknadi povećavajući poreze stanovništvu. Pa državni aparat
umesto da štiti interese svojih građana on počinje da ih ugrožava. Građani trpe posledice eksploatacije i
poreske namete svoje države koju sve više doživljavaju kao parazita koji egzistira na njihovoj muci, a
zauzvrat ne pruža ništa. Kida se veza građani-država i dolazi do nestabilnosti sistema. Tada policijski
aparat dobija na značaju i postepeno se ulazi u period građanskih nemira. Usput, TNK korumpiraju
državne službenike i sve više se produbljuje jaz između građana i vlastodržaca. Gubi se interesovanje
građana za demokratske procese, sve je manja izlaznost na izborima tako da vlastodržac svoju
legitimnost ne traži više u narodu već u neformalnim centrima moći.