1.1. ТЕОРИЈА ВАСПИТАЊА КАО ДЕО ОПШТЕ ПЕДАГОГИЈЕ И ЊЕНО МЕСТО
У СИСТЕМУ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
Основна педагошка теоријска дисциплина је општа педагогија, јер се бави најважнијим питањима
васпитања и педагогије као науке, повезујући све њене конститутивне елементе у целину. Њено полазно,
дефиницијско одређење претпоставља јасну формулацију предмета који обухвата два основна подручја:
•
одређење васпитања - као генеричке, друштвене и индивидуалне праксе и делатности и то у свим
његовим аспектима
•
одређење педагогије - њеног предмета, научно-теоријске и методолошко-епистемолошке
заснованости, структуре и задатака
Подручја предмета опште педагогије се проучавају и даље развијају у оквиру две поддисциплине:
1) Увод у педагогију или Основи педагогије – која се бави проучавањем фундаменталних питања
васпитања као феномена и праксе, питањима педагогија као науке и неким методолошким питањима
2) Теорија развоја личности - која се бави проблемима свестрано развијене личности, основним питањима
интелектуалног, моралног, естетског, физичког и радно – техничког васпитања.
Обе поддисциплине, узајамно су дијалектички повезане и треба их посматрати у јединству. Теорија
васпитања своје корене има у савременој грађанској филозофији и педагогији, а њен развој је условљен
развојем опште педагогије и других педагошких и педагогији сродних друштвених научних дисциплина.
Уска повезаност теорије васпитања првенствено са општом педагогијом и са другим педагошким
дисциплинама отежава формализацију њеног предмета и задатка.
1.2. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ ТЕОРИЈЕ ВАСПИТАЊА
Термин „теорија“ води пореклом из грчког језика (тхеориа-гледање, посматрање) и под овим појмом
подразумева се систем знања, схватања о некој појави или скупу појава заснован на проучавању њихових
законитих веза. У савременом значењу, теорија је свака уопштена поставка или група смислом повезаних
мисли и ставова, помоћу којих се објашњава нека група феномена. У најопштијем значењу, теорија
васпитања је процес откривања законитости узрочно- последичних веза и односа.
Теорија васпитања бави се проучавањем следећим питањима:
1) Како тече процес изграђивања интегралне свестрано развијене личности
2) Који су то принципи, методе, средства, облици изграђивања једне свестране личности
3) Која су то својства и облици једне свестране личности
Теорија васпитања описује појаве и процесе у области васпитања, препознаје, истражује, утврђује
објективне законитости и узрочно-последичне везе које владају у њима, уопштава их, конституише у
одређене законе, начела, норме и правила које затим класификује у теоријски систем. Из тога следи да је
задатак теорије васпитања двојак:
• открива узрочно-последичне везе међу појавама у педагошкој стварности и
• на основу тих законитости одреди принципе, методе, средства, садржаје и облике васпитног деловања
По свом карактеру, теорија васпитања се одређује као теоријска и практична дисциплина. Њен теоријски и
практични карактер произилази из:
• њене научне и друштвене функције и
• њеног односа према сопственој пракси, посматраних у јединству
Теорија васпитања је:
- номотетска наука – открива и формулише законитости васпитно – образовног процеса
- истраживачка наука – има релативно самостално поље својих истраживања
- примењена наука – користи се сазнањима других наука и научних дисциплина
- нормативна наука – на основу утврђених законитости, одређује методе и средства у остваривању циља
васпитања
- вредносна наука – оцењује теоријска и практична постигнућа
Проблематика теорије васпитања јасно указује на специфичност њеног предмета, као и богатство садржаја
и задатака који произилазе из потреба васпитно – образовне праксе. Досадашња теоријска анализа упућује
на потребу конципирања теорије васпитања као самосталне, интегралне педагошке дисциплине са јасним
садржајем и структуром.
1.3. ТЕШКОЋЕ У КОНЦЕПТУАЛНОМ ЗАСНИВАЊУ ТЕОРИЈЕ ВАСПИТАЊА
У нашој педагошкој литератури није до сада посвећено довољно пажње значајнијим питањима
концептуалног заснивања теорије васпитања. Разлоге треба тражити у тешкоћама теоријско-методолошког
карактера са којима је повезан развој ове дисциплине. Неке од тешкоћа су:
•
различити приступи изучавању теоријских питања васпитања у студијским програмима
•
неслагање теоретичара око основних питања друштвено-моралног васпитања
•
недостаци појединих методолошких приступа и потреба њиховог осавремењавања
Изучавање теоријских питања васпитања различито је одређено у студијама педагогије. Негде се ова
проблематика изучава у оквиру посебног предмета, негде је захваћено кроз више дисциплина, негде се
ова питања излажу у оквиру сродних области итд. Најприхватљивија је она концепција која теоријске
основе васпитања изучава у оквиру једне посебне дисциплине, односно предмета.
Теорија васпитања чини значајне кораке у свом теоријско-научном утемељењу и конституисању. Она се не
задовољава само откривањем, описивањем и тумачењем појава, већ тежи да их плански мења на основу
стечених сазнања, као и да предвиђа последице свога деловања, суочава се са њима и квалитативно их
вреднује.
Теорија васпитања је увек вредносно оријентисана и критичка, како према предмету свог проучавања, тако
и према самој себи, одн филозофским, теоријским, друштвеним основама од којих полази.
Упоредо са осамостаљивањеми даљим развојем унутар педагошке науке, теорија васпитања треба да
улази у интердисциплинарне односе са другим педагошким и педагогији сродним дисциплинама,
преузимајући, критички испитујући, оцењујући и асимилирајући теоријске поставке, научне чињенице,
хипотезе и проблеме из њих, пружајући им и сопствени допринос.
2.2. АУТОНОМНЕ ТЕОРИЈЕ ВАСПИТАЊА
За разлику од хетрономних теорија васпитања која васпитање схватају као нешто што је одређено
спољашњим факторима, аутономне теорије тумаче човека као његов властити производ. Иако у скупу
аутономних теорија постоје различите варијанте и нијансе, све оне полазе у објашњавању човека и
васпитања од групе или појединца као аутора индивидуалног формирања. И то је оно што ове теорије
разликује од хетерономних. У аутономне теорије васпитања убрајају се:
Нерефлектована кланска схватања човека и васпитања
- основна карактеристика овог схватања је да је род апсолут и да је појединац велик само толико колико се
може идентификовати са претпостављеним великим духом клана.
Апстрактне просветитељске концепције васпитања
- у структурисању оввих концепција допринос су дали социјалисти утописти, енглески емпиристички
филозофи, француски просветитељи и немачки филозофи. Ове концепције вапитања своде човека и
васпитање на једну човекову изоловану способност (осет или мишљење) и тиме занемарују чињеницу да је
човек плурипотентно биће.
Социологистичке теорије васпитања
- истичу да је аутор васпитања заједница и да појединац само особа која се социјализује односно милим
или силом прилагођава структури друштвене заједнице. Васпитање је уствари деловање генерација
одраслих на генерације које још нису зреле за друштвени живот.
Прагматичка теорије васпитања
- у оквиру ове теорије васпитања придаје се веће значење појединцу, а људска заједница представља скуп
појединаца у интеракцији.
Бихејвиористичке теорије васпитања
- ове теорије признају прагматизам као своје теоретско одредиште, али оне ипак истичу да је прави аутор
васпитања друштвена група и теже ка систему програмирања појединца.
Технократске концепције васпитања
- ове концепције вапитања истичу да је васпитање функционално формирање човека за једну или две
производне улоге и у оквиру тога човек је сведен само на улогу, функцију и занимање.
Етатистичка концепција васпитања
- представла посебну варијанту технократске концепције васпитања. Разлика је само у мотивисању човека
да пристане на рад. Теоретичари ове концепције схватају васпитање као подређивање појединца поитичкој
друштвеној елити.
Егзистенцијална теорија васпитања
- ове теорије ослобађају појединца од свих облика спутавања родом, функцијом, групом и улогом. У њима
долази до изражаја основна мисао која је садржана у појму аутономности као могућности самовладања.
Персоналистичке теорије васпитања
- најбоље изражавају смисао аутономности, јер полазе од плуралистичког погледа на свет. Васпитање се
посматра као плодоносна комуникација у оквиру које се личности конституишу и даље развијају.
Упоређивањем аутономних и хетерономних теорија долази се до закључка да су ове теорије сличне:
1) аутономне теорије су редуктивне као и хетерономне
2) историјски развитак указује да су аутономне теорије доминантније и фреквентније
3) аутономне теорије васпитања у вишем ступњу задовољавају веће критеријуме од хетерономних.
2.3. ДИЈАЛЕКТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ ВАСПИТАЊА
Дијалектичке теорије посматрају васпитање у склопу свих интеракција тј. као специфичне модалитете
кретања. Зато су дијалектичарима кретање и брзина основни структурални појмови помоћу којих се могу
најуспешније посматрати и анализирати све појаве у свету и животу, па тако и васпитни феномени.
Наивне дијалектичке теорије васпитања
- ове теорије јављају се почетком историје, упоредо са појавом митских и религијских схватања човека и
смисла његове егзистенције. Људи искуствено уочавају да се све у свету налази у кретању, у процесима
настојања, развоја и нестајања. Наивни дијалектичари уочили су три битне чињенице у подручју човековог
живота и развоја:
1) Човек се стално трансформише и у току свог живота пролази кроз четири етапе – детињство, младост,
зрела доб и старост
2) Свака та развојна етапа чини дијалектичко јединство структуре и функције
3) Васпитање је резултат свих утицаја на човека као општих, посебних и појединачних облика
Идеалистичке дијалектичке теорије васпитања
- општа карактеристика ових теорија васпитања јесте инсистирање на апстракцијама и општим законима
кретања. За разлику од наивних дијалектичких теорија које васпитни процес изводе из природних стања,
Хегел у оквиру ових теорија, васпитање схвата као формирање и структуирање према мери кретања и
придаје му велики значај, јер се човек само васпитањем може извести из природне непосредности
породице као ниже сфере егзистенције и структуирати као слободна, рационална и аутономна личност.
Материјалистичке дијалектичке теорије васпитања
- увиђајући слабости идеалистичке дијалектике, Маркс је радикално изменио Хегелову позицију и ставио
нагласак на конкретно и појединачно. Материјалистичка дијалектика полази од принципа
индивидуалности које се у васпитању рефлектује као технологија свеопште еманципације појединца, а не
као његова субординација.
Кибернетичке теорије васпитања
- основни задатак ових теорија у подручју васпитања је развијање сврсисходног система васпитне
технологије, увођење нових метода и поступака који се налазе на нивоу савремених научних и
технолошких достигнућа. Утицај кибернетских спознаја у педагошкој теорији и пракси данас су већ толике
да их нико не може више негирати.
Регулацијске теорије васпитања
- ове теорије указују на недостатке кибернетичке педагогије истичући да је неопходно да се сви модели
критички приспитују, јер се само перманентном критичком верификацијом може констатовати да ли је
један модел адекватан у сфери у којој се аплицира. Регулацијски оријентисани педагози прихватаху само
оне моделе који су делотворни односно они који могу одразити и изразити бит васпитног процеса.
ПРИМЕРИ КОНЦЕПЦИЈА ВАСПИТАЊА (ШКОЛА) И НАЧИН ЊИХОВОГ КЛАСИФИКОВАЊА
1. У форми инвентарне листе наводе се два примера, при чему се врши евиденција савремених
концепција.
а) Сингуле – чешки педагог набраја следеце савремене педагошке правце
- реформна педагогија - културна педагогија
- прагматистичка педагогија - фашистичка педагогија
- динамичка педагогија - есенцијалистичка педагогија
- психоаналитичка – индивидуална - егзистенцијалистичка педагогија
- експериментална педагогја - религијска педагогија
- социјална педагогија
б) Мајер - наводи америчко виђење ове проблематике, а при томе следеће концепције:
- идеалистичка
- прагматистичка
- прогресивистичка
- есенцијалистичка
- егзистенцијалистичка
- неореалистичка
- неосколастичка
2. Хронолошка класификација – у односу на учеснике васпитног процеса
а) Хербартова концепција васпитања, школе и педагогије – покушава да одговори на питање шта треба да
ради наставник – 19.век
б) Дјуијева концепција васпитања, школе и педагогије – покушава да одговори на питање шта треба да
ради ученик – 20.век
в) Савремена педагогија – почетак 21.века и крај 20.века – истиче да васпитање није ни само оно што ради
наставник, ни само оно што ради ученик, већ да је васпитање оно између – међуљудски однос,
комуникација, интеракција, персонализација и самореализација уз помоћ окружења
3. Две педагогије: подела свих савремених концепција врши се у две велике групе, често и међусобно
супротстављање, што је израз постојећег дуализма у природи школског васпитања.
а) Џон Брубахер – филозофије васпитања дели у две велике групе: прагматистичка и есенцијалистичка
- у питању су две велике групе васпитних концепција од којих једне траже да се човек бави конкретним
животним активностима и друге које траже да се човек бави оним што је универзално, опште, идеално,
вечно важеће
б) Богдан Суходолски – говори такође о две педагогије и о трећој педагогији коју треба стварати
компромисом претходне две. Он говори о:
- педагогији есенције – која је окренута ка будућност и говори о томе шта васпитање треба да буде
- педагогији егзистенције – која је окренута ка непосредној садашњости, ка ономе што је практично
корисно, оно пита шта васпитаник јесте
в) Никола Поткоњак – говори о следећим савременим педагошким правцима. Једна подела односи се на:
- друштвено усмерено васпитање и слободно васпитање – основне карактеристике ових васпитних група
обрадио је кроз анализу циља васпитања, положаја учесника у васпитању и дефинисања самог циља
васпитања
- такође, детаљно је разрадио и идеју о три педагогије: педагогије есенције, педагогија егзистенције и
трећа педагогија
