RAZVOJ INTELIGENCIJE
1. Filogenetski razvoj
Reč filogeneza nastala je od grčkih reči
phyllon
-rod i
genesis
-postanak, razviće.
Ona predstavlja istorijski proces razvića kroz evoluciju jedne vrste, roda ili
familije. Smatra se da se, pre oko 14 miliona godina, razvitak sisara-primata, u to
vreme najrazvijenije vrste, kreće u nekoliko pravaca. Jedan od tih pravaca čine
antropoidni (čovekoliki) majmuni:
orangutan, šimpanza, gorila i gibon
. Najveću
anatomsku sličnost sa čovekom imao je šimpanza, a najmanju gibon. Veliki
čovekoliki majmuni-hominidi (
Hominidae
) su porodica primata u koju se pored
orangutana, šimpanze i gorile ubraja i čovek (
Homo sapiens
). Oni, uz porodicu
malih čovekolikih majmuna (
Hylobatidae
), čine natporodicu čovekolikih
majmuna hominoida (
Hominoidea
). Kod te vrste razvijaju se određene odlike koje
vode ka pojavi čoveka.
Pre oko 4 miliona godina javlja se vrsta koja koristi stražnje udove za kretanje i
počinje da izrađuje oruđe. Razvitak se nastavlja znatno brže. Smatra se da je
ljudska vrsta (
Homo sapiens
), sa karakteristikama po kojima se razlikuje od
drugih živih bića, nastala pre oko 100 hiljada godina. Te karakteristike su
uspravno kretanje, odvajanje palca ruke od ostalih prstiju, razvijenost mozga i
govora.
Kada govorimo o nastanku čoveka kao vrste, nastanku njegovih karakteristika,
odlika ponašanja i psihičkog života, govorimo o filogenezi, tj. filogenetskom
razvoju čoveka. Tri bitna uslova tog razvitka su rad, društveni život i razijenost
govora.
Čovek je živo biće koje se bitno razlikuje od svih ostalih živih bića zato što
poseduje sposobnost logičkog rasuđivanja, tj. razum. Svi ljudi zajedno
predstavljaju čovečanstvo ili ljudski rod.
1.1. Uloga rada i formiranje ruke
Rad je osnovni činilac koji doprinosi formiranju čoveka kao nove vrste, sa novim
načinom ponašanja i novim psihičkim životom. Organski preduslov da se pojavi
rad kao oblik ponašanja ljudi bilo ja postepeno oslobađanje prednjih udova od
aktivnosti kretanja i njihovo pretvaranje u organe za manipulisanje – ruke.
Antropomorfni majmuni su samo povremeno koristili prednje udove za
manipulisanje, a uglavnom su ih koristili kao i stražnje udove, za kretanje. Kod
čoveka se prednji udovi potpuno oslobađaju za manipulisanje i postaju sve
pokretljiviji. Stvaranje i razvijanje ruku značajno utiče na razvitak čitavog
organizma, a posebno mozga. Rad kao karakteristika aktivnosti čoveka postaje
uslov za preobražaj anatomsko fiziološke organizacije čoveka, njegovog
celokupnog načina života, a posebno njegovog psihičkog života.
1.2. Nastanak i značaj govora
Drugi važan momenat u razvitku čoveka jeste razvitak govora i jezika. Do
razvitka govora doveo je rad. Da bi se uspešno osvarile radne delatnosti i
zajednički život, formirao se ljudski govor.
1.3. Razvitak psihičkih funkcija
Uz razvitak jezika i radne aktivnosti razvijaju se i psihičke funkcije. Razvija se
opžanje, učenje postaje sve brže i obimnije, a sve veći značaj dobijaju složeniji
umni procesi u kojima važnu ulogu ima mišljenje. Koristeći mišljenje, čovek
formira apstraktne pojmove, može da zamišlja, predviđa, planira i stvara.
1.4. Ljudsko društvo i kultura
Sa razvojem delatnosti stvara se nova i drugačija zajednica – ljudsko društvo. Za
održanje jedne zajednice potrebno je i poštovanje određenih pravila ponašanja.
Razvoj kulture zavisi od celokupne razvijenosti društvene zajednice. Neki delovi
kulture se sporije razvijaju i prenose se generacijama, kao što su verovanja,
trdicije i neki načini života. Kultura zavisi od razvijenosti društva, ali i utiče na
društveni razvitak.
2. Ontogenetski razvoj
Sam naziv potiče od grčkih reči ontos-biće i genesis-postanak, razviće. Obuhvata
procese preobražaja nekog začetka (oplođenog jajeta) koji potiče od roditeljskog
organizma, u novu odraslu jedinku. Postoje tri opšta činioca koja određuju
ontogenzu, a to su: nasleđe, sredina i aktivnost pojedinca.
2.1. Nasleđe i sazrevanje
Faktori koji određuju nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni.
Sazrevanje ili maturacija je fiziološki proces razvijanja naslednih osnova.
Kasnije, drugi autori (Terston) ne nalaze potvrdu o jedinstvenom G faktoru , već
smatraju da se ovaj faktor sastoji od sedam osnovnih, nezavisnih, primarnih
sposobnosti:
•
W faktor
–
verbalna fluentnost
manifestuje se bogatsvom rečnika, brzom i lakom
nalaženju potrebnih reči, lakom i tečnom govornom izražavanju;
•
V faktor
–
verbalna sposobnost
predstavlja efikasno razumevanje reči i odnosa
između njih. Rešavanje verbalnih analogija, obim rečnika i testovi razumevanja
pročitanog zavise od ove grupe sposobnosti;
•
N faktor
–
numerička sposobnost
odnosi se na sposobnost operisanja brojevima
pri izvođenju prostih računskih operacija;
•
S faktor
–
spacijalna
(prostorna)
sposobnost
manifestuje se sposobnošću
zamišljanja i predstavljanja odnosa u prostoru;
•
M faktor
–
sposobnost asocijativnog pamćenja
odnosi se na pamćenje materijala
bez logičkog smisla, npr. brojeva, slova, reči;
•
P faktor
–
perceptivna brzina
manifestuje se sposobnošću brzog i tačnog
opažanja objekta, njihovih karakteristika i međusobnih razlika;
•
R faktor
–
induktivno zaključivanje
predstavlja sposobnost nalaženja pravila ili
principa. Zadatak koji zahteva induktivno rezonovanje može ovako da izgleda:
„Uneti odgovarajući broj na mesto znaka pitanja u nizu brojeva: 8-11-14-?-20“.
3.1. Počeci inteligencije
Da li se inteligencija ispoljava od rođenja? Testovima ne možemo meriti
inteligenciju malog deteta. Kako se onda utvrđuje javljanje inteligencije? Postoje
dva osnovna načina :
I pristup:
Ispituju se razne vrste ponašanja deteta i utvrđuju korelacije tih
ponašanja sa onim vrstama ponašanja koji se u testovima inteligencije uzimaju
kao indikatori inteligencije. Koreliranje postignuća dece merenog skalama
psihomotornog razvoja (mere brzinu razvoja različitih psihomotornih funkcija,
npr. razvoj dosezanja i hvatanja) sa kasnijim postignućem na testovima
inteligencije, pokazalo je beznačajan stepen slaganja (korelacije). Poneke
korelacije su čak i negativne. Ovo znači da brzina razvoja psihomotornih funkcija
u prve tri godine života nije povezana sa razvojem inteligencije u kasnijim
godinama.
Problem sa primenom testova inteligencije na uzrastima mlađim od tri godine
sastoji se u tome što su instrukcije (a najčešće i rešavanje zadataka) verbalne, a
verbalne sposobnosti na ovim uzrastima nisu dovoljno razvijene. S druge strane,
opšte je uverenje da se inteligencija javlja i ranije nego što je dete sposobno da
