СИСТЕМ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА И ШКОЛСКИ СИСТЕМ
Из историјског развоја предшколске праксе и теорије, односно школе као институције
која се бави васпитањем и образовањем, могло се закључити да су се школа и школски
систем стално мењали, усклађивали са друштвеним променама, напредком и развојем
друштва, развојем науке, технике и технологије, са развојем културе и уметности итд.
Понекад су те промене настајале изнутра и лако су прихватане и означавале су прогрес.
А понекад су наметане споља где су тешко прихватане и биле су назадне.
Када се говори (или мисли) о педагогији, васпитању и образовању, најчеше се имају у
виду институције које се баве васпитањем и образовањем, дакле, школе. Међутим,
треба превазићи то једноставно гледиште, јер у развоју деце и младих, у њиховој
социјализацији, учествују много фактора. Ни раст детета, ни развој, па ни васпитање и
образовање не могу се посматрати претежно (поготово не искључиво) из перспективе
једне институције на пример, школе.
Појам систем васпитања сматра се најширим, јер садржи и систем образовања и систем
школства и све чиниоце васпитања и образовања.
Систем образовања је шири од појма школски систем јер у себи садржи систем
школства и све остале облике ван институционалног образовања.
СТЕПЕН ВАСПИТНОГ СИСТЕМА
Од рођења до краја живота човек учи, прима васпитно – образоване утицаје и утиче
васпитно – образовно. Он се не васпитава и образује само у специјализованим
установама – школама, на разним местима свог живота, рада и социјалног деловања. На
свим тим местима човек се стално сусреће са питањима: Какво понашање с еочекује од
њега на том месту, шта се тамо може, а шта мора, шта се не може и не сме? (Ако жели
да га прихватите и да буде успешан)
Живот модерног човека прима (мање – више) уобичајне форме кроз које пролазе сви.
Рађа се као припадник уже породице и са (око) три године одлази у вртић, са око шест
година пролази минимални програм предшколског васпитања и образовања, па потом
са шест – седам година полази у основну а затим у средњу школу. На њега утичу и
неформалне групе и појединци са којима деолази у додир.
ПОРОДИЦА
Породица има свој дуготрајни развој, пун успона и падова. Постоје многобројна
социолошка истраживања о пореклу породице.
Шта је породица?
Породицу различито схватају чак и њени најужи чланови: деца, родитељи, бабе и деде.
Према схватању детета, породици припадају особе које стално живе са њима у истом
домаћинству; за родитеље – то су они и њихова деца, а по мишљењу бабе и деде
породицу чине они, њихова деца, и деца њихове деце.
Породица се најчешће идеаллизује иако ни теоријски није могуче схватити идеални
модел породице. Има схватања да је најбоља породица коју чине чланови из три
генерације: деда и баба, отац и мајка и деца.
Могуће је изграђивати, макар у виду теоријске претпоставке, извесне типизиране
моделе у којима би породица могла да пружи оптимални допринос васпитном систему.
(сличан модел изградио је немачки педагог Херман Гизеке, 1991.)
1. Задовољавање основних људских потреба за љубављу, сигурношћу, признањем
и поверењем, у друштвено – културним условима – могуће је само у породици.
Сва друга социјална поља имају смао делимичне, по времену и простору,
ограничене социјалне утицаје.
2. Породица уводи дете у социјалне и културне норме; она(породица) се
доживљава као темељни социјални и емоционални модел заједничког живота
људи.
3. Породица отвара врата према осталом свету. У породицу родитељи, и остали
чланови, доносе искуства(са радног места, из разних сусрета у ужој и широј
социјалној средини), а породица чини поверљиво место проверавања и
интерпретација тих искустава.
4. Породица омогуава стицање стабилних искустава људске солидарности. Јединка
се у породици осећа сигурно, без обзира да ли јој тренутно активности и обавезе
полазе за руком или не. Зато та сигурност и припадање породици има велики
значај кроз цео живот.
ПОДРУЧЈА ВАСПИТАЊА
Васпитање је најшири педагошки процес и појам. То је сложен феномен онолико
колико је сложен и сам човек. Подела васпитања на подручја, области, компоненте, или
делове могућа је само у теоријским разматрањима, у циљу сагледавања могућности
остваривања целине васпитања. У својој суштини васпитање је јединствен процес.
Постоји више критеријума за поделу васпитања на његове структурне делове.
Тако, на пример, подела се може вршити на основу следећих критеријума: одређење
цочњека као људског бића, узраст васпитаника.
Узимајући у обзир човекова својства која га одређују као човека, васпитање се
може поделити на пет битних подручја:
1. Физичко и здравствено
2. Интелектуално
3. Морално
4. Радно – техничко
5. Естетско
Истичући захтев за физичко васпитање, Лок је Јувеналовој изреци
mens sana in
corpore sano
дао нови смисао: Здрав дух и стваралачке делатности могуће је развијати
само у здравом телу. Основа за васпитање је неговање здравог организма, потпуне
физичке конституције.
Човек је интелектуално, разумно биће. Подручје васпитања које посебну пажњу
поклања неговању интелектуалних потенцијала човека, јесте интелектуално или умно
васпитање.
Човек је друштвено – морално биће. Подручје васпитања које је центар пажње
ставља човека и његов живот у људској заједници, уз поштовање и уважавање
друштвених нормни, јесте морално васпитање.
Човек је биће с изразитим смислом за склад, хармонију, лепоту. Дакле, човек је
homo estetikus.
Подручје васпитања у лијем центру пажње је неговање естетских
склоности и способности, јесте естетско васпитање.
Имајући у виду узраст васпитаника, може се разликовати васпитање у
детињству, у младости, у зрелом добу и у старости.
У складу са системом васпитања и образовања васпитање је могуће делити на:
предшколско, школско, високошколско и васпитање одраслих лица.
С обзиром на установе у којима се изводи васпитна делатност, васпитање се
дели на: породично, школско, домско, специјално, у предузећима, у војски, у верским
институцијама, у слободном времену.
