Sportski trening
1
1.
Увод
Првобитни
начин
људског
кретања
имао
је
нагонски
карактер
и
исказивао
се
у
тежњи
човека
да
одређено
растојање
пређе
у
што
краћем
временском
интервалу
.
Данас
,
поред
такмичарског
,
постоји
и
рекреативно
трчање
,
чији
је
превасходни
циљ
очување
и
побољшање
људског
психо
-
физичког
здравља
,
повећање
радне
способности
и
способности
уопште
,
или
стварање
човековог
личног
,
унутрашњег
задовољства
.
Такмичарско
трчање
на
дугим
дистанцама
спада
у
ред
физички
најтежих
спортских
дисциплина
,
па
у
том
правцу
треба
и
посматрати
тренинг
врхунских
тркача
са
свим
компонентама
које
он
подразумева
и
које
носи
у
себи
.
Тренинг
и
такмичење
представљају
велики
изазов
и
за
тренере
и
за
самог
тркача
у
смислу
постизања
што
бољих
пласмана
и
резултата
у
тркама
,
притом
савлађујући
низ
препрека
тренажне
и
психо
-
физичке
природе
.
Сатима
трчати
по
снегу
,
киши
,
сунцу
,
ветру
,
одрицати
се
устаљеног
и
угодног
живота
својих
вршњака
,
све
је
то
цена
која
се
мора
плаћати
,
ради
постизања
успеха
...
Путеви
постизања
врхунских
резултата
у
трчању
на
дугим
дистанцама
су
различити
,
баш
као
и
сами
тркачи
.
Тренажни
процес
треба
посматрати
од
случаја
до
случаја
,
при
том
e
поштујући
и
користећи
већ
потврђена
и
доказана
искуства
и
законитости
из
домена
методике
тренинга
на
дугим
дистанцама
,
физиологије
,
психологије
,
биомеханике
...
Према
интензитету
напрезања
,
трчање
на
дугим
дистанцама
припада
зонама
великог
и
умереног
интензитета
.
Рационална
техника
трчања
доприноси
ефикаснијој
потрошњи
енергије
.
Однос
дужине
и
фреквенције
корака
,
оптимални
углови
између
појединих
сегмената
тела
,
њихове
брзине
,
као
и
рационалан
темпо
трчања
су
параметри
који
значајно
утичу
на
резултат
на
дугим
дистанцама
.
Техника
трчања
не
мора
бити
пресудна
,
али
је
један
од
значајнијих
фактора
успеха
у
трчању
на
дугим
дистанцама
.
Она
се
састоји
из
старта
,
стартног
убрзања
,
трчања
на
дистанци
и
финиша
(
Стефановић
,
Јухас
,
Јанковић
, 2008).
Учење
технике
трчања
се
разликује
од
учења
других
атлетских
дисциплина
због
тога
што
је
трчање
природна
способност
,
човеку
генетски
урођена
.
Сваки
почетник
има
од
малих
ногу
одређено
искуство
у
тој
врсти
активности
(
Тончев
, 2001).
У
овом
раду
се
обрађује
тренинг
тркача
на
дуге
дистанце
,
односно
на
10000
м
,
и
приказује
један
мезоциклус
тренинга
у
припремном
периоду
.
До
одређеног
циља
се
може
стићи
на
много
начина
,
па
самим
тим
и
тренинзи
се
могу
реализовати
на
више
начина
,
а
да
крајњи
резултат
(
циљ
)
буде
исти
.
2
2.
Теоријски
приступ
спортском
тренингу
Тероијски
приступ
проблематици
тренинга
настоји
да
помогне
у
превазилажењу
проблема
са
којима
се
суочавају
тренери
у
пракси
,
услед
недовољних
информација
,
недостатка
знања
,
итд
...
Дефинисањем
основних
појмова
и
феномена
спортске
форме
,
теоријски
приступ
тренингу
помаже
унапређење
рада
тренера
и
подизање
нивоа
разултата
самог
атлетичара
.
Савременом
спортском
тренингу
је
неопходно
широко
теоријско
објашњење
у
виду
теорије
спортског
тренинга
,
која
се
темељи
на
методолошкој
анализи
праксе
.
2.1.
Спортски
тренинг
Појединачни
тренинг
је
основни
облик
организације
тренинга
у
спорту
.
Његово
трајање
зависи
од
циља
тренинга
,
фазе
и
периода
припреме
,
од
узраста
,
од
нивоа
припремљености
спортиста
,
од
броја
тренинга
у
једном
дану
или
микроциклусу
,
од
спољашњих
услова
у
којима
се
тренинг
одржава
,
итд
...
Већина
тренинга
траје
у
распону
од
30
минута
до
три
сата
.
Појединачни
тренинзи
могу
бити
различити
,
и
могу
се
поделити
у
више
категорија
по
разним
критеријумима
(
по
циљу
,
задацима
,
по
специфичности
,
величини
оптерећења
,
методама
тренинга
...) (
Копривица
, 2002).
Сваки
појединачни
тренинг
има
своју
структуру
.
Њу
чине
три
дела
(
фазе
)
тренинга
:
уводно
-
припремни
,
глави
и
завршни
део
.
Уводно
-
припремни
део
тренинга
Овај
део
тренинга
тренери
и
спортисти
називају
загревањем
.
Основни
циљ
ове
фазе
је
да
загреје
спортисту
,
тј
.
да
га
уведе
у
тренинг
и
припреми
за
решавање
задатака
у
главном
делу
тренинга
.
У
овом
делу
битно
је
да
тренер
створи
добру
атмосферу
,
и
да
стимулише
спортисте
на
рад
.
Уводно
-
припремни
део
тренинга
се
дели
на
општи
и
специфични
део
.
Општи
(
уводни
)
део
појединачног
тренинга
треба
започети
природним
облицима
кретања
(
ходање
,
трчање
,
бацање
).
Треба
поштовати
основне
дидактичке
принципе
као
што
су
од
лакшег
ка
тежем
,
од
простог
ка
сложенијем
.

4
Спортисту
треба
психолошки
извести
из
тренинга
.
Ако
је
икако
могуће
,
тренинг
треба
завршити
у
ведром
расположењу
јер
је
ефекат
после
таквог
тренинга
већи
.
2.2.
Структура
спортског
тренинга
Периодизација
спортског
тренинга
представља
„
закономерне
периодичне
промене
структуре
и
садржаја
тренинга
у
оквирима
одређеног
циклуса
“ (
Матвејев
, 1966).
Под
структуром
тренинга
треба
подразумевати
начин
грађења
тренинга
,
његов
склоп
и
распоред
делова
који
га
чине
.
Структуру
тренинга
не
чине
само
њени
елементи
и
делови
,
већ
и
њихова
међусобна
повезаност
.
Могу
се
издвојити
три
нивоа
структуре
:
микроструктура
,
мезоструктура
,
макроструктура
.
•
Микроструктура
(
микроциклус
)
Односи
се
на
један
појединачни
тренинг
и
такозване
мале
циклусе
-
микроциклусе
.
Микроциклуси
су
циклуси
који
трају
од
2-14
дана
,
најчешће
седам
дана
,
па
их
због
тога
погрешно
називају
и
недељни
циклуси
,
и
обухватају
све
појединачне
тренинге
у
том
периоду
.
У
тренингу
већ
формираних
спортиста
обично
се
у
току
једног
микроциклуса
просечног
трајања
примени
више
од
10
тренинга
,
док
је
у
раду
са
млађим
спортистима
,
нарочито
почетницима
,
њихов
број
знатно
мањи
.
У
теорији
спортског
тренинга
постоји
више
различитих
подела
микроциклуса
.
У
суштини
,
разликују
се
две
групе
микроциклуса
,
основни
и
допунски
микроциклус
.
Основни
микроциклуси
могу
бити
такмичарски
и
тренажни
,
а
допунски
,
опоравка
и
уводни
(
Копривица
, 2002).
5
Слика
1.
Подела
микроциклуса
по
типовима
(
према
Копривица
, 2002)
•
Мезоструктура
(
мезоциклус
)
Мезоциклус
је
средњи
циклус
тренинга
сачињен
од
више
мањих
тренажних
јединица
-
микроциклуса
.
У
њему
може
бити
најмање
два
микроциклуса
најмањег
трајања
од
15
дана
,
а
највише
6 - 7
микроциклуса
који
укупно
трају
до
45
дана
.
Најпопуларнији
и
најчешћи
мезоциклуси
су
они
у
трајању
од
4
недеље
,
па
их
зато
погрешно
називају
и
месечни
мезоциклуси
.
У
мезоциклусу
се
гради
тренажни
процес
у
складу
са
главним
циљем
и
задацима
периода
,
етапе
или
фазе
припрема
,
обезбеђује
оптимална
динамика
оптерећења
и
однос
средстава
и
метода
,
као
и
рационални
режим
нагомиланих
тренажних
утицаја
,
који
стимулишу
адаптацију
на
тренажне
утицаје
и
процес
опоравка
.
У
мезоциклусу
се
примењују
микроциклуси
различите
усмерености
.
Неки
микроциклуси
су
усмерени
ка
побољшању
тренираности
,
други
ка
интегралној
припреми
,
а
трећи
ка
опоравку
,
итд
…
У
теорији
и
пракси
спортског
тренинга
издваја
се
више
типова
мезоциклуса
,
који
се
разликују
по
трајању
и
садржају
,
а
имају
и
различито
место
у
макроциклусу
.
Сви
мезоциклуси
се
могу
поделити
у
две
основне
групе
.
Прва
група
обухвата
основне
,
а
друга
допунске
мезоциклусе
.

7
Структура
макроциклуса
у
највећем
степену
одређује
главни
циљ
тренажне
припреме
и
задатке
који
из
њега
произилазе
.
Будући
да
су
главни
циљеви
припреме
променљиви
,
посебно
у
релативно
дужем
периоду
,
променљива
је
и
конструкција
макроциклуса
.
У
раду
са
млађим
категоријама
основни
циљ
је
стварање
предуслова
за
будуће
врхунске
резултате
.
Пажња
је
пре
свега
усмерена
на
развој
и
усавршавање
физичких
,
техничко
-
тактичих
и
психолошких
способности
.
2.3.
Тренажна
средства
Са
становништва
струке
,
средство
је
оно
чиме
се
служимо
у
процесу
припреме
спортиста
,
а
то
су
вежбе
.
Број
вежби
којима
се
користимо
,
практично
је
неисцрпан
.
Разноврсност
вежби
је
условљена
пре
свега
карактеристикама
спортске
гране
,
етапом
,
фазом
и
периодом
припреме
,
спортским
нивоом
,
полом
,
узрастом
....
Класификовање
тренажних
средстава
веома
је
важно
,
како
за
саму
теорију
,
тако
и
за
саму
спортску
праксу
.
Улога
класификације
је
,
пре
свега
,
у
помоћи
лакшег
разумевања
и
комуницирања
спортских
стручњака
међусобно
.
Основна
подела
средстава
је
на
директна
и
индиректна
,
тј
.
на
она
која
директно
утичу
,
и
она
која
индиректно
имају
ефекта
на
спортисту
.
Међутим
најчешћа
подела
је
по
сличности
са
конкретном
спортском
граном
.
Тако
имамо
поделу
на
:
1)
такмичарске
,
2)
специфично
-
припремне
и
3)
опште
-
припремне
.
Ова
подела
је
условна
,
јер
постоји
читав
низ
вежби
које
се
налазе
на
граници
између
ових
категорија
.
Такмичарска
средства
Такмичарска
вежба
је
вежба
која
је
типична
за
конкретну
спортску
грану
и
може
се
рећи
да
је
то
синоним
за
ту
спортску
грану
.
Такмичарска
вежба
је
најспецифичнија
вежба
,
јер
се
изводи
на
такмичарски
начин
,
и
у
условима
такмичења
(
терен
,
противник
,
судија
,
правила
...).
Због
тога
је
она
у
процесу
припреме
незаменљива
по
специфичности
.
Међутим
,
сама
такмичарска
вежба
није
довољна
како
би
се
задовољила
сва
потреба
тренажног
процеса
једног
спортисте
,
јер
се
организам
човека
неминовно
,
адаптира
на
Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti