Грађанско право у различитим правним системима

У зависности од порекла и природе норми које обухватају, савремени правни системи се могу
поделити у две групе. Прву чине они који уз регуле државних органа обухватају велики број
обичајних и верских правила. У другу групу спадају правни системи који се готово искључиво састоје
од регула створених од стране органа државне власти.
1)

Правни системи са обичајном компонентом

некада су друштвени односи били уређени

искључиво моралним начелима и обичајима. Дуготрајним понављањем појединих поступака у
идентичним или сличним ситуацијама, уобличавана су општа правила која су припадници
неразвијених друштава прихватали као меродавна за убудуће. Правила нису стварана a priori, већ
су настајала спонтано као део животне праксе једног друштва. Поступати у складу са обичајима
значило је очувати унутрашњу хармонију и стабилност друштва, а тиме и сопствену сигурност.
Након појаве вишка производа и настанка државе, утицај обичајног права почео је да слаби.
Обичајно право је временом постало анахроно и непримерено практичним потребама. Држави је
био потребан одговарајући инструментаријум за активно усмеравање друштва и њени органи нису
могли да допусте да се регулативни систем развија спонтано, мимо њихове контроле. У Кини,
Јапану и земљама централне Африке још увек имају веома велики значај. У Кини, државна
регулатива је по традиционалном учењу само нужно зло, недостојно часног човека. Слично је и у
Јапану. У тој земљи регуле државних органа такође имају ограничену улогу. Разлоге за то треба
тражити у културном наслеђу и животној филозофији Јапанаца. Познато је да се хармонија
друштвених односа у Јапану сматра једном од највећих вредности, а тужба суду, учествовање у
парници, јавно описивање конфликта сматрају срамотним. Обичаји имају велики утицај и у земљама
централне Африке, углавном због ниског нивоа друштвеног развоја и под утицајем јаке племенске
организације која почива на обичајним правилима.
2)

Правни системи са верском компонентом

Између два светска рата, у Краљевини СХС, на

простору БиХ, постојао је мешовити правни систем који се састојао од регула државних органа и
традиционалних верских правила. У домену стварног и облигационог права, за све грађане важио је
Аустријски грађански законик из 1811.године, док су у области породичног и наследног права
важили црквени канони и обичајна правила,а за муслимане шеријатско право. У другој половини ХХ
века поједине земље су почеле да напуштају секуларни концепт а неке су га чак у потпуности
одбациле. Тако је нпр. Уставом Исламске Републике Иран прописано да „сви грађански, кривични,
финансијски, економски, административни, културни, војни, политички и други закони и прописи
морају да буду засновани на исламским правилима.“ Значај верских правила поново почиње да
расте.
3)

Правни системи државне регулативе

а)

Европски континентални тип

у земљама континенталне Европе, грађанско право стварају

органи законодавне и извршне власти. Општа правила се доносе у форми закона и других општих
аката, по унапред утврђеној процедури и у оквиру прецизно одређене надлежности. Правила из
других извора су правно обавезујућа само ако је њихова обавезност, директно или индиректно,
утврђена законом. У већини европских земаља грађанско право је кодификовано. То значи да се
правне норме налазе у једном законском тексту (кодекс) или евентуално у више законских прописа
од којих сваки регулише материју једне гране грађанског права (системски закони).
Европски тип права распростављен је широм света. На њему су засновани правни системи многих
земаља, пре свега бивших колонија. Промене европског типа права започете су средином ХХ века.
Томе је посебно допринела пракса Европског суда за људска права у Стразбуру и Суда правде
европских заједница у Луксембургу. Критичари тврде да је то последица американизације европског
права.
б)

Англоамерички тип

у правним системима англоамеричког типа правна правила углавном

настају кроз судску праксу. То право је већим делом створено од стране судова. Општа правна
правила могу установљавати само судови вишег ранга. Њихове одлуке имају карактер преседана,
па се отуда такав тип правних система назива и прецедентним. Преседани обавезују ниже судове
да на исти начин пресуђују све будуће истоврсне спорове. Пошто општа правила настају поводом
појединачних случајева за англоамеричко право се каже да је казуистичко. Преседани су стварани
кроз праксу судова који су судили по општем праву и судова који су судили по правичности. Те у
земљама англоамеричког правног подручја постоје две врсте прецедентног права. Једна је позната

као опште право, а друга као право правичности. Материју стварног права покрива – Law of Property;
облигационог права – Law of Contracts и Law of Torts; наследног права – Law of Inheritance; и област
породичног – Law of Family. У САД од 1923.године постоји посебан институт (American Law Institute)
који ради на унапређењу правне регулативе. Циљ је да се путем ристејтмента систематизују,
модернизују и кодификују правила садржана у прецедентим одлукама. Расте и број закона, што
многи аутори тврде да је то последица европеизације америчког права.
в)

Мешовити правни системи државне регулативе

Такви правни системи су са једне стране

блиски европском, а са друге англоамеричком. Међутим, то није прост спој две правне традиције. У
њима се преплићу различита нормативна решења из којих израстају особени правни инситути и
посебан правни стил, за који се у литератури тврди да представља синтезу француске концизности
и англоамеричке прецизности. Овакви системи постоје у Шкотској, Квебеку, Лујзијани,
Јужноафричкој Републици.

2. Значајније кодификације грађанског права (Француски грађански законик и Аустријски

грађански законик):

Француски грађански законик

у Француској су се од XIII века поступно формирала два одвојена

правна подручја. На југу је под утицајем школе постглосатора, вршена рецепција римског права, док
је на северу и даље важило обичајно право. У јужним провинцијама је грађанско право било
уједначено јер је почивало на истој основи. У северној Француској је владао правни партикуларизам.
Због тога су настале приватне збирке локалних и регионалних обичаја. Оне су позитивно утицале на
уједначавање правне праксе. Слична, позитиван утицај, имали су начелни ставови виших судова и
краљеве наредбе – ордонансе које су се односиле на питања из домена грађанског права. Под
утицајем учења о природном праву, формулисана су и усвојена правна начела на којима ће се
вековима заснивати правни системи многих земаља. Она су унета у Декларацију права човека и
грађанина из 1789.године, а касније и у Француски грађански законик. Крајем XVIII века друштвени
односи су се донекле стабилизовали што је послужило Наполеону Бонапарти да покрене поступак
за доношење грађанског законика. Августа 1800.године именовао је четворочлану комисију која је
требало да за шест месеци сачини законски пројекат. Посао је обављен за свега четири месеца.
Комисија је успела да у кратком року обједини најбоља нормативна решења преузета из
реципираног римског права, зборника обичајног права и ордонанси, црквеног права и прелазног
права насталог у доба француске револуције. Законик је ступио на снагу 1804.године под називом
Code civil de Francais. Од 1807.године његов званични назив је Code Napoleon, док се у литератури
чешће наводи као Code civil. Писан је по институционалном систему. Законик се одликује јасним и
елегантним стилом. Његове одредбе су разумљиве и лаицима. Он и даље важи у некадашњим
француским колонијама, а послужио је као узор и законодавцима многих других земаља.
2)

Аустријски грађански законик

Аустрија је такође била суочена са проблемом правног

партикуларизма. Зато је царица Марија Терезија средином XVIII века донела одлуку да се започне
рад на кодификацији грађанског и казненог права. По њеном налогу, 1753.године образована је
комисија за израду јединственог грађанског законика. Њен први задатак је био да прикупи и обради
партикуларно право које је важило у наследним немачким покрајинама. Царица је наложила
члановима комисије да се руководе искључиво начелима природне правичности. Аустријски
грађански законик је тако настајао под доминантним утицајем школе природног права. Радови су
трајали готово шест деценија. За то време је израђено више законских пројеката. Један од њих је
ступио на снагу 1787.године и познат је као Јозефински законик. Важио је на територији немачких
наследних земаља. Други је ступио на снагу 1798.године и примењиван је на ужој територији: најпре
само у Западној а потом и у Источној Галицији. Галицијски законик је неколико година касније
дорадио бечки професор природног права Франц фон Цајлер. У том новом облику, усвојен је
1811.године, под називом Општи грађански законик за немачке наследне земље Аустријског
царства. Ступио је на снагу 1812.године. Заснован на институционалној систематици, норме писане
јасним стилом. Формулације су широке и остављају доста простора за креативно тумачење.
Неколико пута мењан, најпознатије су ратне новеле из 1914,1915, и 1916.године. АГЗ је послужио
као основа за израду Српског грађанског законика из 1844.године, а дуго је у изворном облику и
примењиван у Краљевини Југославији.

обележја адхезионих уговора. Да би се створила чвршћа и ефикаснија заједница европских држава
био је потребан другачији приступ. Хармонизација и унификација се врше у форми
тзв.европеизације правне регулативе. Основна идеја је да се у првој фази на нивоу ЕУ за све
релевантне области утврде принципи и правни стандарди који ће бити обавезујући за све државе
чланице. Циљ је да државе ускладе постојећу правну регулативу и да убудуће своје законодавство
развијају у складу са тзв.европским стандардима. Коначни циљ је да се изврши потпуна
денационализација права у свим релевантним секторима и да се установе једнообразна
наднационална правила на нивоу ЕУ. Државе чланице ЕУ, су закључивањем оснивачких уговора
ограничиле свој суверенитет и овластиле комунитарне институције да стварају јединствена правила
у појединим областима приватног права. Под наднационалним-комунитарним правом подразумевају
се правна правила која су својевремено створиле институције Зајединице за угаљ и челик и других
европских заједница, као и правила која данас стварају институције ЕУ, у оквиру својих
надлежности. Под примарним правом подразумевају се међународни уговори о основању европских
заједница и ЕУ. Оснивачки уговори представљају својеврсне уставне акте европских заједница,
односно ЕУ. Из њих проистиче секундарно право. Под секундарним правом се подразумевају сви
акти које у оквиру своје надлежности доносе институције ЕУ. Секундарно комунитарно право чине
уредбе, директиве, одлуке, заједнички ставови, препоруке, мишљења, закључци, декларације и
резолуције.

5. Однос националног и комунитарног права (начела комунитарног права):

Однос између националног и наднационалног права проистиче из неколико начела. Нека од њих су
установљена оснивачким уговорима, а нека одлукама Суда правде ЕУ. Надлежност заједничких
институција проистиче из међудржавних споразума о којима је ограничен суверенитет држава
чланица. Комунитарне институције имају онолико искључивих изворних надлежности за колико су
сужена овлашћења државних органа на националном нивоу. Оне су надлежне за тачно одређене
области. Ту дакле важи својеврстан numerus clausus. Надлежност комунитарних институција
заснива се на принципу енумерације овлашћења. У областима које нису у искључивој надлежности
ЕУ, комунитарни органи могу доносити само прописе ако се проблем не може решити адекватном
акцијом на националном, регионалном или локалном нивоу. На такво поступање обавезује принцип
деловања на најнижем могућем нивоу, односно начело супсидијарности. То начело је установљено
оснивачким уговорима, а прецизирано је посебним Протоколом уз Уговор из Амстердама. Ово
начело је израз компромиса. Држава, па чак и локална заједница, може спречити доношење
наднационалног прописа ако на задовољавајући начин уреди конкретно питање на националном
нивоу. Када у складу са принципом супсидијарности уређује материју која није у њеној искључивој
надлежности, ЕУ мора свести своје деловање на најмању могућу меру, чинећи само оно што је
заиста неопходно за остварење легитимног циља. Инститира се на максималној поштеди држава
чланица. То правило проистиче из оснивачких споразума и из Протокола. Комунитарно право има
предност у односу на националне прописе. Уколико је домаћи закон у супротности са нормама
комунитарног прописа из искључиве надлежности заједнице, поступиће се у складу са принципом
супремације ( lex superior derogat legi inferiori ). Одредбе примарног комунитарног права и уредбе
које доносе институције европских заједница, важе на простору држава чланица независно од тога
да ли су званично инкорпорисане у национално законодавство. Приватна лица се могу позивати на
уредбе у поступцима против државе (вертикално дејство) и у споровима против других физичких и
правних лица (хоризонтално дејство). Директиве могу имати директно дејство ако су јасно и
прецизно формулисане, ако су безусловне и ако их државе чланице нису имплементирале у
унутрашњи правни поредак. Неиплементиране директиве имају само вертикално дејство. Грађани
се на њихове одредбе могу позивати једино у поступцима које воде против државе, пред домаћим
судовима. Суд правде европских заједница је отворио пут ка њиховом индиректном хоризонталном
дејству. Када решавају спорове међу приватним лицима, национални судови су дужни да домаће
прописе тумаче у складу са одредбама неимплементираних директива. Уколико држава чланица не
изврши имплементацију директиве, Суд правде европских заједница је може обавезати на плаћање
својеврсних судских пенала. Држава ће бити дужна да обештети грађане који су због неспровођења
или неадекватног спровођења директиве претрпели правно релевантну штету.

6. Значајни развојни пројекти на уједначавању грађанског права у Европи:

Креатори новог европског поретка су још седамдесетих година ХХ века указивали на потребу
уједначавања појединих сегмената приватног права. Међу приоритетима су била правила која су се
непосредно односила на проблематику стварања јединственог тржишта. Решење је нађено у
развоју тзв. Меког права. Идеја је била да се изради регулативни модел који не би био обавезујућ,
али би свакако могао да служи као оријентир учесницима облигационих односа, националним
судовима, а у крајњој линији и парламентима држава чланица. Руковођења тим циљевима, Комисија
европских заједница је 1980.године почела да финансира рад на изради

Начела европског

уговорног права

Носилац пројекта је била Комисија за европско уговорно право на чијем челу је

био дански професор Оле Ландо. Године 1995. презентована је прва верзија првог дела, 1998. је
објављена комплетна верзија првог и другог дела, а 2002.године јавности је представљен и трећи
део са додатним поглављима.
Идеја о стварању јединствених правила за област облигационог права није нова. Још давне
1928.године, објављен је италијанско-француски Пројекат законика о облигацијама и уговорима који
је представљао доказ да је могуће створити једнообразна правила. Тај пројекат је почетком
деведесетих година ХХ века мотивисао еминентне стручњаке окупљене око Академије европских
цивилиста да започну рад на уједначавању уговорног права. Тако је већ у 1990.године у Павији
формирана радна група за израду

Европског законика о уговорима

, коју су чинили стручњаци из

више европских земаља. Координатор овог пројекта је професор Ђузепе Гандолфи. Отуда се у
стручној јавности често говори о Гандолфијевом пројекту или Гандолфијевом законику.
Године 1997. формирана је радна група за израду

Европског грађанског законика

на челу са

професором Кристијаном фон Баром. Многи сматрају да јединствени законик није неопходан. Неки
чак тврде да је такав начин уједначавања права напожељан, непримерен времену у ком живимо и
делом неостварив.
Године 2008. Студијска група за Европски грађански законик и тзв. Аки група објавиле су

Нацрт

оквирних правила у области уговорног права

који је делом заснован на измењеној верзији

Ландових начела. Ради се о тзв. модел правилима, односно, о својеврсном меком праву.
Значајну улогу у развоју меког права у Европи има Европски правни институт који је основан
2011.године у Паризу, по узору на Амерички правни институт. На правном факултету универзитета у
Тренту група истраживача под руководством Уга Матеиа и Маура Бусанија, трага за заједничким
основама европског приватног права, у домену уговорног, одштетног и стварног права. Ово
истраживање је познато под називом

Тренто пројекат

, има два циља. Први да се сачини правна

мапа Европе и дугорочни циљ је да се кроз образовну делатност створи отворени европски правни
простор. Овај пројекат је на истој линиси са

Болоњским процесом

Један од основних идеја на

којима почива овај процес је да се у Европи створи отворени простор у области високог
образовања. Циљ је да се студентима током студија омогући релативно лак прелазак са једног
европског универзитета на други.

Развој грађанског права у Србији у XIX веку

Већ у време првог српског устанка 1804.године под вођством Ђорђа Петровића, било је залагања да
се успостави модерна држава и да се сви значајни друштвени односи уреде законом. Један од
главних протагониста те идеје био је пречански Србин, Теодор Филиповић, угледни аустријски
адвокат и професор Историје права на Универзитету у Харкову, који је међу устаницима био познат
под псеудонимом Божидар Грујовић. Историјски сплет околности је био такав да је период Првог
српског устанка протекао без конкретних резултата на пољу кодификације грађанског права.
Ситуација се није битније изменила ни током Другог српског устанка 1815.године под вођством
Милоша Обреновића. Милош је у устаничком периоду владао по обрасцима патријархално уређеног
друштва. Међутим, у Србији су се у то време развијали нови друштвени односи који нису били
уређени обичајима. О њима је одлучивао кнез, држећи се „здраве памети“ и сопственог поимања
правде и правичности. Кнезу је пребацивано да настоји да избегне доношење закона да би очувао
режим заснован на самовољи. Кнежеву правну политику критиковали су и српски интелектуалци у
Аустрији. Неки од њих су покушали да подстакну законодавни процес. Тако је темишварски адвокат
Максимилијан Симоновић превео Аустријски општи грађански законик из 1811.године, са немачког

нове прописе Краљевине СХС, сматрана извором права. Захваљујући спефицичној улози
Касационог суда у НС временом је уобличено приватно право са типичним обележјима мешовитог
правног система. Такав модел се показао као веома успешан. Правни партикуларизам је
представљао препреку за чвршћу економску, привредну и политичку интеграцију региона. Зато је
централна власт већ од самог уједињења започела процес изградње јединственог правног система.
О озбиљности намере да се проблем правног партикуларизма реши брзо и ефикасно сведочи
чињеница да је формирано посебно Министарство за изједначење закона. Осим тога, при
Министарству правде, децембра 1919.године, образован је Стални законодавни савет који је
сарађивао са другим министарствима и њиховим стручним телима, а посебно са Законодавним
одбором Народне скупштине. Десет година касније, уместо тог дела, формиран је Врховни
законодавни савет, са сличном интегративном функцијом. Видовданским уставом из 1921.године,
установљен је скраћени поступак за све законске предлоге који су били усмерени на изједначавање
законодавства. Комисија за израду преднацрта јединственог грађанског законика формирана је
1930.године при Министарству правде. Посебну тешкоћу су представљале разлике у правној
развијености појединих подручја. Сматра се да је радна група управо због те неуједначености
одлучила да за полазиште узме Аустријски грађански законик из 1811.године. Наиме, сматрало се
да је тај кодекс много ближи просеку права које је важило у Краљевини. Преднацрт новог грађанског
законика, познатији као Предоснова, завршен је 1934.године. Наредне године је достављен
Министарству правде. Услед политичких збивања и убиства Краља Александра, у Марсеју
1934.године, Предоснова никад није ушла у скупштинску процедуру. Године 1938. укинуто је и
Министарство за уједначење закона. У међуратном периду извршена је делимична унификација
права. Посебним законима регулисана је материја меничног и чековног права, стечаја, ванстечајног
побијања и материја земљишнокњижног права. У области процесног права, јединствено су уређени
парнични, ванпарнични и извршни поступак.Током Другог светског рата, континутитет грађанског
права очуван је само на територији новостворених држава које су биле под протекторатом освајача.
На привремено ослобођеним територијама које су биле под контролом партизанских одреда важили
су прописи револуционарне власти. 1942.године донети су Фочански прописи са одредбама о
конфискацији имовине издајника и народних непријатеља. Револуционарна власт је признавала и
штитила приватну својину. Међутим, делови државне имовине Краљевине и конфискована добра
постајали су друштвена својина у оквиру Народноослободилачких фондова којима су управљали
народноослободилачки одбори.

9. Развој грађанског права у Србији након Другог светског рата:

По окончању Другог светског рата, у Демократској Федеративној Југославији отпочела је изградња
новог правног система. Фебруара 1945.године Представништво Антифашистичког већа народног
ослобођења Југославије (АВНОЈ) донело је Одлуку о неважности свих правних прописа донетих од
стране окупатора и њихових помагача за време окупације; о важности одлука које су за то време
донете; о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације. Овај акт
је октобра 1946.године уз извесне измене усвојен као Закон о неважности правних прописа донетих
пре 6.априла 1941.године и за време непријатељске окупације. Током неколико наредних година
правни систем нове Југославије се развијао под снажним утицајем совјетске правне доктрине. У то
време започета је масовна колективизација имовине и централизација привреде. Приватна својина
је изгубила ранији значај. Након резолуције Информбироа и политичког сукоба са источноевропским
социјалистичким земљама планску привреду је почела да земењује слободна тржишна утакмица.
Приватна својина не само да није нестала са сцене, већ је временом добијала све већи значај.
Редактори Закона о неважности правних прописа су формално прогласили престанака правног
континуитета али су направили и један значајан компромис. Прописи Краљевине Југославије су
изгубиле правну снагу, али су правна правила која су била садржана у њима, под одређеним
условима, могла да буду примењена и у новом правном амбијенту. Примењивали су се на односе
који нису уређени важећим прописима и уколико нису у супротности са уставом, законима и осталим
важећим прописима донетим од надлежних органа нове државе као и са начелима уставног
поретка. Ако постоји празнина у важећем законодавству, суд је дужан да примени одговарајуће
правило из предратних прописа; ако таквог правила нема, решење ће тражити у складу са
методолошким правилима која важе за попуњавање правних празнина.