Апстракт:
Милана Ракића критичари оцењују и оштро и веома похвално. Као велики
књижевни ерудита, издвојио се својом формом стиха и дао нови задатак будућим
песницима. Његов циклус песама
На Косову
незаобилазан је када је реч о
Ракићевој родољубивој поезији. Кроз овај рад желим да изнесем погледе
појединих критичара поводом овог циклуса и представим га са композиционог
аспекта, као и у погледу тема и мотива. Истраживања са самог краја XX и почетка
XXI века ће, у овом раду, бити од круцијалног значаја да бих прецизније описала
промене погледа на Ракићево стваралаштво.
Кључне речи:
модерна, књижевна критика, стваралаштво, поетика, На Косову
1
Песништво Милана Ракића
Милан Ракић, велики песник српске модерне, био је један од најобразованијих
људи свога времена. O Милану Ракићу писано је много. И похвално – зналачки, и
оштро – критички. Ипак, сматра се да су, бавећи се Ракићем, Исидора Секулић,
Стеван Раичковић и Слободан Ракитић написали неке од својих најлуциднијих
страница.
Пишући о
Искреној песми
, Исидора Секулић ће рећи да је Милан Ракић,
превасходно, искрен када пева о љубави. „Мушкарац воли само своју жудњу, а не
предмет жудње […] љубав као идеја, а и као животни смисао, имала би да се
битно разликује од сладострашћа. Ракић је искрен. Обрадовано тело не може
ништа друго до да топло благосиља жену за примљену радост, док душа исповеда
поштено и са песимизмом
Ал'не волим те, не волим те, драга!
(Секулић 2010:
280–311).
Ракићева версификација има све врлине и мане парнасовског стиха. Ракићеви
облици стиха су једанаестерац и дванаестерац, ређе деветерац, а у једном случају
и осмерац са шестерцем (
Роса пада
). Ракићеве стихове, напосе његову
парнасовску коректну технику, Скерлић је сматрао последњом речи уметничког
савршенства у српској поезији, јер је видео да спољашњој уједначености одговара
и унутрашњи ред и идеја. Дакле, Ракић је допринео да се у нашој модерној
поезији одомаће и постану доминантни дванаестерац и, нарочито, музикалнији
једанаестерац.
Хармоничан дух, Ракић је свој смисао за форму показивао не само директно, у
спољашњој и унутрашњој концепцији свога стиха, него и индиректно, фином
иронијом. Тај смисао је и у основи његова схватања симболизма. Ракић је
сматрао, каже Исидора Секулић у чланку Једна духовна силуета Милана Ракића,
да у правој поезији симболи треба да се осећају непосредно из ритма; зато је он
био прилично далеко од догматике службеног симболизма и његових погледа на
музикалност слободног стиха, а ближе ритмичкој дисциплини парнасоваца (Бабић
– Малешевић 2010: 90–91).
Не можемо говорити о песништву Милана Ракића, а да не поменемо једну од
његових најпознатијих песама –
Јасику
.
Јасика
је и најлепши пример песме која у
себи носи основне карактеристике Ракићевог певања. Написана пред саму
