СОЦИЈАЛНА ОДГОВОРНОСТ ПРЕДУЗЕЋА – први део
1. Развој предузећа и фактори који утичу на развој
ПРЕДУЗЕЋЕ
Предузећа су организациони системи, што значи да функционишу свесним, организационим активностима човека,
који им поставља циљеве и својим управљачким активностима усмерава ка тим циљевима.
Конституисани су од техничких, биолошких и организационих подсистема.
Конституција система (предузећа) може да се мења током функционисања:
Еволуционо
- ово су сталне промене које се испољавају као промена квалитета, квантитета и промене по
елементу структуре. Настају као ендогене промене везане за развој, и оне су малог интензитета, а
релативно дугог периода трајања.
Адаптивно
- су промене које настају када систем својим деловањем желе да изврши жељени спољањи
утицај, али и реверзибилни утицај окружења на систем.
Револуционо
- су промене структуре једног система, настала интерпретациојом другог система у његов
еволуциони процес. Ове промене по правилу су високог интензитета, али краћег деловања. Егзогене
промене настају услед функционисања система и испољавају се као промене односа излаза и улаза у
систем.
Динамика система указује на:
смер кретања,
размере кретања и
интензитет кретања
.
Развој с
е дефинише као интегралан и континуелан процес, који је својствен свим системима који поседују
способност да еволуирају током времена и тако прелазе у више нивое организованости и ефикаснија стања.
Развој у односу на прилагођавање може да буде
индукован (пасиван) и аутономан (активан).
Индукаован и
аутономан развој доводе да квалитативних и/или квантитативних промена у предузећу. Резултат промена
предузећа је нови однос са окружењем.
Раст предузећа
је резултат развоја, који уједно указује на величину развојне промене. Мерење може да буде
апсолутно и релативно. У првом случају мери се конкретни помак у развоју, а у другом се мери према помацима
других предузећа
Раст предузећа може да буде
пропорционалан и диспропорционалан
, односно предузеће може да се креће
паралелно са променама идентичних и сродних система (пропорционалан), или да показује мања или већа
одступања.
БЕНЧМАРКИНГ
Колико смо добри? Колико су други добри? Како ћемо постати бољи?
Бенчмарк
је полазна тачка од које се почиње мерење, односно мера мерења, а
бенчмаркинг
је процес избора
онога који је бољи од нас.
Бенчмаркинг је за сада најбоља методологија мерења.
Метод бенчмаркинга је нарочито погодан за мерење у односу на развој, јер је у корелацији са стратешким
менаџментом, управљањем тоталним квалитетом и реинжнењерингом.
Он представља континуалну оцену и вредновање циљева пословања у односу на најбоље у класи или у
односу на стандард, засновано на мерљивим карактеристикама.
Залаже се за учење, имитирање и усавршавање праксе најбољих. Усмерено је ка задржавању или
поновном остварењу конкурентске предности компаније.
Посматра се кроз 4 основна типа активности:
Конкурентски
се односи на однос сопствених излаза и кључних конкурената.
Интерни
бенчмаркинг говори о усклађености свих делова предузећа у односу на друге.
Функционални
пореди резултате одређених функција.
Генерички
односи на већину процеса у пословању.
Бенчмаркинг стиче све већу популарност.
Утврђен је
кодекс понашања
који почива на:
принципу легалитета
принципу размене
принципу поверења
принципу коришћења
принципу контакта
принципу припреме
принципу комплетирања
принципу разумевања и акције
РАСТ И РАЗВОЈ ПРЕДУЗЕЋА
Предузеће је комплексан систем, што значи да је састављено од међусобно повезаних делова, па развој треба
посматрати и кроз призму односа и веза.
Савремена теорија менаџмента прихвата комплексност као основну карактеристику предузећа, па су
хаос
и
управљање комплексношћу организације
дисциплине менаџмента које се брзо развијају.
Са порастом сложености расте потреба за новим развојним програмом.
Усваја се начело да се
никада не мењаш сам
, јер су комплексност и турбулентност савремени пословни
садржаји.
радити први пут на прави начин
никада не мењате довољно
други ће суделовати у ограничењу успеха ваших промена
Развој је процес којим се управља, или развој предузећа је процес преласка из постојећег стања у ново,
ефикасније стање, кроз непрекидно прилагођавање у променљивој околини, које се манифестује кроз многобројне
промене које се врше на подручју производа и производног програма, технике и технологије, организације и
кадрова, промене које обезбеђују континуитет садашњег и будућег функционисања, уз неопходно повећање
ефикасности.
Основни циљеви управљања развојем су:
стварање развојних програма који доприносе флексибилности предузећа и повећању способности за
адаптацију и прилагођавање тржишним захтевима
развој креативности свих учесника процеса
селекцију циљева према значајности, од најзначајнијег до мање важних у оквиру жељеног развојног
програма
стварање прототипа на којем се непрекидно усавршавају карактеристике које ће задовољити захтеве
постављене циљем, корисношћу, тражњом потрошача и тржишних трендова
коришћење и развој метода којим се прате промене у времену како би се контролисао напредак, или
евентуално мењао и тако постигла боља прилагољивост насталим променама
Доминантни фактори
утицаја на развој предузећа су:
1. тржиште
2. развој науке и технологије
3. привредна и друштвена околина
4. истраживачко – развојни рад
5. опште карактеристике предузећа
6. производни програм
7. стање технике и технологије
8. постојећа организација и управљање и
9. кадрови.
Авион боинг
типа 777, за чију производњу је потребно 132.500 различитих делова који се производе у 545
локација по свету. Већина делова авиона се производи у Јапану, Сингапуру и Италији. Разлог великог
прибављања ресурса, полупроизвода и производа од спољних партнера (
outsourcing
) је успостављање пословних
контаката са спољним снабдевачима, најбољим у свету по квалитету и ниским трошковима производње.
Управо, укључивање спољних, најбољих снабдевача омогућава компанији „Боинг“ да има конкурентске предности
на глобалном тржишту производње авиона.
Локални економски развој
Концепт локалног привредног развоја прошао је
три таласа:
Први
је трајао од шездесетих до осамдесетих година 20. века.
Тежило се привлачењу индустријских
инвестиција, пореским олакшицама, директним плаћањима, итд.
Други талас
је трајао од осамдесетих до средине деведесетих година.
. Фокус се преместио на
одржавање и јачање домаћих индустријских предузећа кроз непосредне дотације, савете, обуку, техничку
помоћ и слично.
Трећи талас
је започео средином деведесетих година 20. века, а траје и данас.
Локалне заједнице све више постају и носиоци развоја и примене концепта одрживог развоја.
На локалном нивоу, у градовима и општинама, одрживи развој подразумева да локални економски развој
подржава друштвени живот и друштвене снаге, користећи таленте и могућности локалног становништва.
Локалне власти преузимају низ акција у правцу креирања одрживих локалних самоуправа и еколошке заштите
заједнице.
Оријентисани су на програме развоја: инфраструктуре, просторног и урбанистичког планирања, економског
развоја и запошљавања, друштвеног развоја, заштите животне средине, друштвену одговорност и смањења
сиромаштва.
Одрживи развој треба потстицати фискалним мерама на локалном нивоу, како би се спређило загађивање и
расипање природних ресурса.
ОДРЖИВИ РАЗВОЈ
Највеће промене у пословању предузећа XXI века изазваће нови квалитет биосфере. Човечанство бира између
два мегатренда, самоуништења или организоване солидарности.
Основни правац даљег развоја човечанства најближе се изражава објединавањем идеје екологије и
хуманизм.
Одрживи развој представља генерално усмерење и тежњу да се створи бољи свет кроз усаглашен однос
социјалне, економске сфере и заштите животне средине.
Екологија
(од грч.
ојкос
- околина, кућа, и
логос
- наука) је биолошка дисциплина, данас све чешће посматрана и
као самостална наука, која проучава односе организама, односно појединих врста, и њихових заједница према
условима спољашње средине . У српском језику се одомаћила употреба термина "екологија" као описног, збирног
термина за дисциплине које се баве животном средином, и то углавном њеном заштитом.
Хуманизам
( од лат
. хуманус
–људски, човјечји ) признавање вредности човека као личности, његовог права на
слободан развој и испољавање својих способности, утврђивање блага (среће, иметка) човека као критеријума за
оцену друштвених односа. У ужем смислу - световни поглед (епохе Ренесансе), насупрот сколастици и духовној
доминацији цркве, у вези са изучавањем новооткривених дела класике.
Пословна филозофија у претходном периоду заснивала се на идејама обиља ресурса, тако да је створено
потрошачко друштво.
Резултат светске производње могу се приказати податком да су почетком 20. века природни екосистеми
били оштећени на 20% површине копна, а крајем истог века на 63%.
У животном периоду једне генерације, од 1930. до 1999. године, број људи се утростручио, од 2 до 6
милијиарди, што у досадашњем човечанству није забележено.
2025. године очекује се пораст људи са 6 на 8,5 милијарди.
Темељи привредног развоја се мењају. Резерве необновљивих ресурса су ограничене, а брзина регенерације
обновљивих ресурса недовољна. Одрживи развој постаје основни принцип нове економије. Неопходно је циљно и
непрестано смањивање потрошње руда, воде, енергије и сл. односно развијање нових технологија које ће ићи
супротним правцем, стварати енергију и прикупљати ресурсе. Отворио се потпуно нови простор за менаџмент ИР
који се базира на
сарадњи и солидарности
.
Мото одрживе економије је:
НАПРЕДОВАЋЕ СЕ, ЧИНЕЋИ ДОБРО
(
ЕНГ.
DOING WELL BY DOING GOOD)
Предузећа из области индустрије, транспорта, енергетике, пољопривреде фокусираће се на:
штедњу у којој налазе нове шансе
на проналажење чистих технологија дуж целог ланца вредности/снабдевања и производних операција
системски приступ за рециклирање (затворене кружне токове)
кретање усклађено са окружењем (информације и телекомуникације смањују потребу за физичким
кретањем)
друштвену одговорност и
отвореност и транспарентност.
Седам је основних захтева
– изазова пред предузећима:
смањење материјалних утрошака у производњи
смањење енергетских утрошка у производњи
смањење токсичних дисперзија
рециклирање материјала
максимизирање употребе обновљивих ресурса
повећавање трајности производа и
повећавање сервисне услуге.
Државе усвајају законе о заштити животне средине. Право на здраву животну средину је једно од основних
људских права које је, најчешће, уставом загарантовано. Надзире се загађење околине, здравље и сигурност
запослених, сигурност производа, сигурност и безбедност транспорта. Основни постулати у развоју нових
технологија, посебно везаних за проблем отпада, могу се ослонити на законитости које је формулисао Комонер
(
Barry Kommoner
):
све је повезано са свим,
све се некуда мора одложити,
природа "зна" боље,
ништа се не даје џабе.
Посебна варијанта друге законитости гласи:
најефикаснији начин чишћења од загађених материја је - не загађивати.
ОБРАЗОВАЊЕ ЗА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ
Образовање за одрживи развој је изазов већини земаља света последњих година. Разрађују се програми за све
нивое образовања.
Убрзано се ради на проналажењу метода које ће развијати знање и вештине неопходне за одрживи развој.
Паралелно се приремају програми за обуку наставног кадра.
Прави се раскид са традиционалним образовним системом. Неки подаци о резултатима које су остварили
студенти образовани за одрживи развој указују да су бољи из свих области од својих школских другова, са
традиционалним образовањем.
Образовање је у срцу нове одрживе економије знања.
Најчешће се приказује као
пресек три система
: економије, екологије и друштва.
Будућност припада новим технологијама са уграђеним принципима индустријске екологије. Нове
технологије за одрживу будућност произилазе из више научних области, а посебно су ослоњене на
три
области истраживања
– окружење, здравље и безбедност.
Индустријска екологија
обезбеђује објективне, трансдисциплинарне студије индустријских и економских
система, као и њихових веза са природним системима.
Категорије одговорности су
:
Економска
: предузеће има задатак да ствара производе и пружа услуге које друштво жели, остварујући
профит (бити профитабилан, темељ осталих одговорности)
Правна
: друштво од предузећа очекује поштовање закона (придржавати се Закона, Закон одређује добро
и зло)
Етичка
: проширује се на активности, одлуке и праксу који су ван онога што се захтева законом (ради оно
што је добро, праведно и фер)
Филантропска
: представљају добровољне улоге, иницијативе и кораке које подразумева пословање (бити
одговоран члан заједнице, доприносити друштву)
Етичка и филантропска улога предузећа препуштене су процени појединаца у предузећу, најчешће процени
директора.
Етичка и филантропска активност: “ чинити добро, тако што се ради добро”
Ове улоге се традиционално називају “дискреционе одговорности”.
“Дискреционе одговорности”
- последица друштвених норми, јер без обзира на добровољну природу, друштво
има одређена очекивања од пословних резултата привредних субјеката
Утицај предузећа на друштво представља
:
све активности предузећа које подразумевају шта неко предузеће производи, како при томе утиче на
околину,
како запошљава, оспособљава, утиче на развој запослених,
како улаже у друштвену заједницу и поштује људска и радна права.
КДО је став о пословним учинцима у разним друштвеним и еколошким областима.
Теме обично обухватају питање различитости, филантропије, друштвено одговорног инвестирања, животне
средине, људских права, проблема на радном месту, пословну етику, одрживост, развој заједнице и корпоративно
управљање.
У последње време се све више користи термин
“корпоративно грађанство”
.
Концепт корпоративног грађанства
Предузећа представљају чланове друштва који као грађани учествују у управљању друштвом на различите
начине.
Овај појам такође указује на чињеницу да многе од активности предузећа у области друштвено одговорног
пословања имају и политичку позадину.
Те активности могу бити усмерене на подршку владама да реше нека друштвена питања или обрнуто – да скрену
пажњу на питања која владе не решавају, а важна су за грађане и друштво у целини.
Модел корпоративног грађанства подразумева да они који руководе глобалним корпорацијама морају да воде
рачуна о очекивањима акционара, али да истовремено делују и у интересу заједнице у којима се непосредно
послује и да воде рачуна о животној средини (планети) на коју се компанија и заједница ослањају по питању
ресурса.
За разлику од друштвено одговорног пословања и неких других термина, корпоративно грађанство захтева од
компаније да разуме своју политичку улогу, која укључује и одговорно коришћење своје моћи и утицаја.
Зашто је студија о корпоративном грађанству трансдисцлипинарна?
Одговор:
Зато што је потребно да обједини идеје из пословања, управљања, политике, економије, развоја,
антропологије, животне средине, етике и других дисциплина
Четири основна принципа примењивања модела корпоративног грађанства:
1. умањење штете и негативних последица пословних одлука на друштво, на акционаре, запослене,
потрошаче, заједнице, екосистеме и снадбеваче;
2. увећање користи и допринос друштвеном и економском благостању инвестирањем у ресурсе и активности
које доносе корист акционарима
3. повећање одговорности према кључним акционарима
4. пружање подршке предузећима у пословању
СОЦИЈАЛНА ОДГОВОРНОСТ ПРЕДУЗЕЋА - други део
