1. Pojam međunarodnog krivičnog prava?
Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja. Najstarije i
najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje.
Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih akata koja za države koje su
ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična
dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti:
u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana
i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična
dela kao što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge...
u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata sudilo
od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu
usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i
zločini protiv čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o
sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948.
Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su
kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa.
Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska
konvencija iz 1949, dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju
zločina genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije.
Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da primenjuje
međ.krivični sud.
Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte krivičnog
prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u nastajanju.
2. Načelo zakonitosti?
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme biti osuđen za
krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u
vreme kada su učinjena.
Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom nulum crimen, nulum poena sine lege i
znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom
predviđeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta
prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim
pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog
kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U osnovi garantivne funkcije nalazi se
samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom
društvu da niko neće biti samovoljno krivično gonjen.
Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti bilo je
priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se od pretpostavke da
se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti inkorporisano u krivično pravo
pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena je u slučajevima kada nacionalno pravo ne
predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu.
Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne
ispunjava stroge krivičnopravne standarde koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno
usvaja načelo zakoitosti, pa formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju
nepreciznih odredaba predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca.
Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta:
1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava
2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia znači da
nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je krivično delo
učinjeno
3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što većem
stepenu budu određene i precizne
4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da krivični
zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije.
3. Načelo legitimnosti?
Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani i nužni. To
se može reći i za medj.krivično pravo.
Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela zavisi od
ubeđenja građana o tome da li su određene institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog
značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom
vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje, već razlog za
to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega od
značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.
U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja se pitanje da li se može
pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme koje se sa
aspekta legitimnosti ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije reč o tome
da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se prihvatiti u medj.krivičnom pravu kada se radi o
ustanovljavanju krivičnih dela i krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre moraju biti
predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija.
4. Načelo individualne subjektivne odgovornosti
U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne i subjektivne odgovornosti koji, u stvari,
proizlaze iz samog pojma i prirode krivice. Ovo načelo ima dva svoja dela:
- jedan se odnosi na to da neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je kriv, ako postoji subjektivni odnos
prema učinjenom delu – subjektivna odgovornost
- drugi se odnosi na zabranu odgovornosti za postupke drugih lica, svako je odgovoran samo za svoje postupke,
za ono što je učinio – individualna odgovornost.
Razvoj odgovornosti u krivičnom pravu je tekao od kolektivne ka individualnoj.
Načelo individualne subjektivne odgovornosti znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima
ima određeni psihički odnos i zbog kojih mu se može uputiti društveno-etički prekor.
U nekim slučajevima dolazi do izvesnih odstupanja od ovog načela. U medj. krivičnom pravu odstupanje od ovog
načela predstavlja komandna odgovornost.
Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela obuhvate samo ona ponašanja koja je
moguće izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati. Kao
krivična dela treba predvideti samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu
odgovornost.
5. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama
Ovo načelo je specifično za medj. krivično pravo i nije poznato u internom krivičnom pravu. Ono polazi od
koncepcije relativnog suvereniteta država i dobrovoljnog prenošenja nekih funkcija u oblasti krivičnog prava na
medjunarodnu zajednicu.
