под термином криминологија?". Одговарајући на ово питање, одмах можемо констатовати
да   нема   јединственог   и   опште   прихваћеног   гледишта   о   томе   шта   је   криминологија.
Одређивање појма криминологије старо је колико и криминологија као наука, али једна
прецизна,  опште  прихваћена  и јединствена  дефиниција још  увек није утврђена.  Сваки
аутор,   а   криминологијом   су   се   бавили   стручњаци   различитих   научних   дисциплина:
психијатри,   психолози,   социолози,   филозофи,   криминалисти,   имао   је   своје   схватање   и
дефиницију криминологије, зависво од основног теоријског и методолошког опредељења
у   изучавању   предмета   криминологије.   Разлике   у   схватањима   постоје   и   међу
криминолозима у погледу разумевања појма криминологије, у томе шта је карактерише и
представља њену бит.

Тако се може закључити да има онолико концепција појма криминологије колико

има   криминолога.  Размишљања   о   криминалитету   (злочину,   преступништву),   као
негативној друштвеној појави, потичу из најранијег периода развоја људског друштва.
Међутим,   изучавања   криминалитета   у   оквиру   посебне   науке,   као   теоријеко-сазнајне,
практичне,   организоване   и   планске   истраживаче   друш-твене   делатвости,   јавља   се   тек
крајем осамдесетих година 19. века. Француски антрополог Пол Топинар употребио је
појам криминологија за означавање науке која се бави изучавањем извршених кривичних
дела.

Италијански правник Гарофало употребио је овај појам за назив своје књиге

"Криминологија" (1885.), подразумевајући под криминологијом науку (учење, од грчке
речи 1оgоs) о криминалитету, злочину (lat. crimen). Криминологија се може дефинисати
као самостална, теоријско-емпиријска, интердисциплинарна друштвена наука о
феноменолошким карактеристикама и узроцима криминалитета као масовне друштвене
појаве и криминалног понашања као појединачне појаве, са циљем његовог објашшења и
сузбијања.

Одређивање предмета изучавања криминологије уско је повезано са одређивањем

појма   криминологије.   Одредити   предмет   криминологије   значи  утврдити   шта
криминологија изучава, којим се питањима и проблемима ба-ви, да би се сагледало њено
место   у   систему   наука   и   однос   са   сродним   наукама   и   научним   дисциплинама.   Иако
значајно   и   основно,   одређивање   предмета   криминологије   још   увек   је   спорно   међу
криминолозима. Већ скоро два века у криминолошкој литератури непрекидно се утврђује
предмет   њеног   изучавања,   што   је   свакако   повезано   и   са   утврђивањем   појма
криминологије.

Постоје различита схватања о ширини предмета који криминологија изучава и о

томе да ли криминологија припада друштвеним, правним или природним наукама, да ли је
група наука или је самостална, аутономна. синтетичка наука. Међутим, скоро свим
теоријским дефиницијама предмета криминологије заједничко је то да криминалитет чини
најважнији полазни елеменат за одређивање предмета криминологије.

Константиновић-Вилић, С., Николић- Ристановић, В., Костић, М., Криминологија, Пеликан принт, Ниш,

2009, стр. 14

Из наведених различитих схватања предмета криминологије може се закључити да

поједини аутори исувише проширују предмет криминологије, укључујући низ посебних
наука и научних дисциплиш, То су схватања предмета криминологије у најширем смислу
и она су најчешће повезана са сагледавањем криминологија као групе наука.

Проширивање предмета криминологије криминалном политиком, социологијом

закона, криминалистиком или пенологијом, доводи до нагомилавања и разуђености низа
различитих чињеница и појмова, што отежава сагледавање и детаљно теоријско и
емпиријско проучавање криминалитета као масовне друштвене појаве и појединачног
понашања. Све наведене науке и низ других наука и научних дисциплина својим знањем
свакако пружају драгоцену помоћ приликом проучавања феноменолошких и етиолошких
карактеристика криминалитета, али оне имају своју самосталност, свој посебан предмет и
метод изучавања, као и криминологија.

Стога, по нашем мишљењу, предмет поучавања криминологије је криминалитет

као масовна друштвена појава и криминално понашање као појединачна појава. Сагласно
овој дефиницији, разлжују се макрокриминологија (проучава криминалитет као масовну
друштвену   појаву)   и   микрокриминологија   (проучава   криминалитет   као   појединачну
појаву) кроз две области изучавања: криминалну феноменологију (појавни облици, обим,
структура,   структуралне   промене,   динамика,   просторна   и   временска   распрострашеност
криминалитета) и криминалну етиологију (узроци - општи и непосредни, услови и поводи
криминалног понашања), Важно је напоменути да проучавање криминалитета у оквиру
криминологије   није   нешто   апстрактно   или   ирелевантно,   већ   има   велики   утицај   на
делинквенте, жртве, оне који штите кривичноправни систем, али и на све остале грађане.

1.1. Предмет криминологије

Криминалитет је негативна друштвена појава, која је, због своје распрострањевости

и   друштвене   опасности,   предмет   непрекидног   интересовања   науке   и   праксе.
Криминалитет није статичан и фиксно одређен, он се стално мења, Тако се разликује
криминалитет   у   одређеном   времену   и   на   одређеном   простору   зависно   од   друштвеног
система и државног уређења. Да ли ће једно понашање постати криминално зависи од
политичара   који   креирају   закон,   судија   који   га   тумаче   и   они   који   су   одговорни   за
спровођење закона. Међутим, у теоријском погледу још увек нема јединственог схватања
о томе шта је криминалитет, односно злочин и да ли је уопште подесно научно изучавати
ову појаву.

Дефиниције криминалитета су различите, често међусобно супротне, уз употребу

различитих   синонима:   злочин,   делинквенција,   преступништво,   девијантно   понашање,
друштвено негативно понашање, антисоцијално понашање и сл, историјски посматрано
реч злочин "сптеп", употребљавали су најпре Римљани, за означавање судске одлуке или
пресуде; касније се тај термин користи за означавање неосноване оптужбе, окривљења или
прекора, појединости на које се жали тужилац. Касније су поједини писци настојали да
нађу такву дефиницију криминалитета која би важила за све земље и сва времена, док су
други   негирали   могућност   налажења   јединствених   критеријума   за   дефинисање.
Дефиниција   криминалитета   је   зависила   од   општих   схватања   аутора   о   узроцима

Алексић, Ж., Шкулић, Криминалистика, Правни факултет у Београду, Београд, 2011, стр. 25.