Fakultet za pravo, bezbednost i menadžment
„Konstantin Veliki“ Niš
Seminarski rad iz predmeta:
Savremeni međunarodni odnosi i politika
Tema:
Realizam
Mentor: Student:
Dr Milovan Vuković Marija Nikolić MB 23-P
1.Politički realizam
Politički realizam polazi od toga da politikom upravljaju objektivni zakoni koji svoj koren imaju u
ljudskoj prirodi. Da bi se društvo učinilo boljim, moramo najpre ”razumeti” zakone po kojima društvo
živi. Delovanje ovih zakona, budući da je društvo neosetljivo na naše preferencije, ljudi će osporavati
izlažući se opasnosti da greše. A upravo zbog toga što veruje u objektivnost zakona politike, politički
realizam mora verovati i u mogućnost oblikovanja racionalne teorije o politici koja odražava te
objektivne zakone. Između onoga što je objektivna i racionalna istina, poduprta dokazima i pojašnjena
razumom, i onoga što je samo subjektivan sud, oblikovan pod uticajem predrasuda i zato posvađan sa
činjenicama. Čovekova priroda, u kojoj se korene zakoni politike, od vremena kad su klasični filozofi
Kine, Indije i Grčke nastojali otkriti zakone društva, odnosno politike, nije se ni najmanje promenila.
Činjenica da je neka politička teorija bila razvijena pre stotinu ili čak hiljadu godina, kao na primer
teorija o ravnoteži moći, ne znači njenu zastarelost. Takva pretpostavka svedočila bi samo o
modernističkoj predrasudi o samorazumljivoj superiornosti sadašnjosti nad prošlošću.
Glavni koncept političkog realizma jeste koncept interesa definiranog kao moć. Taj koncept povezuje
razum, koji nastoji razumeti međunarodnu politiku, i činjenice koje treba razumeti. Po tom se konceptu
politika razlikuje od ekonomije, etike ili religije, koje se temelje na drugim konceptima, a promatraču
nalaže intelektualnu disciplinu, unošenje racionalnog reda u političke stvari, čime omogućuje teorijsko
razumevanje politike. Političkom akteru pak jamči racionalnu disciplinu u delovanju i oblikuje onaj
”šokantni” kontinuitet u vanjskoj politici, zbog kojeg se čini da su vanjske politike Amerike, Britanije
ili Rusije samo jedan neprekinut i racionalan tok, iznutra uglavnom konzistentan, neovisno o različitim
motivima, preferencijama i intelektualnim te moralnim kvalitetama državnika. Realistička teorija
međunarodne politike čuva nas, dakle, od dve raširene zablude: od bavljenja motivima i bavljenja
ideološkim preferencijama. Motivi spadaju u najvarljivije psihološke datosti, jer su zbog interesa i
emocija aktera često do nespoznatljivosti izopačeni.
1
Poseban trag u istoriji političkog realizma ostavio je Makijaveli. Za njegovo delo Vladalac može se
reći da predstavlja studiju o rukovođenju i političkom pragmatizmu. I ostala Makijavelijeva dela, u
kojima je izdvojio političku teoriju od drugih elemenata (na primer, morala), sadrže saznanja o
metodama, pre svega političkim, o osvajanju vlasti, zadržavanju na vlasti, međunarodnim odnosima.
Zakonitosti do kojih je došao Makijaveli je izložio na nov, sistematski, organizovan – naučni – način.
1
Mario Kopić, “Peščanik”, 2013.
