Универзитет у Крагујевцу
Природно-математички факултет
Институт за биологију и екологију
ФИЗИОЛОГИЈА ПОНАШАЊА
СЕМИНАРСКИ РАД
ТЕМА:
ХОЛЕЦИСТОКИНИН У РЕГУЛАЦИЈИ ИСХРАНЕ
Број бодова
Датум
Предметни наставник
Андраш Штајн
Прва функција дигестивног система је да телу омогући трајно
снадбевање водом, електролитима и хранљивим састојцима, а да би
2
се то постигло храна се дуж дигестивног система мора покретати брзином која ће
омогућити нормално одвијање процеса разградње и апсорбције хране. Зато се о пробавном
систему може говорити кроз три различите фазе: кретање хране кроз дигестивни систем,
лучење дигестивних сокова и упијање сварене хране, воде и различитих електролита. Овде
ће бити споменуте само неке компоненте друге фазе, односно фазе лучење дигестивних
сокова.
Слика1. показује цео дигестивни систем и главне анатомске разлике појединих
његових делова. Сваки део је прилагођен специфичним функцијама као што су:
1. једноставан прелаз хране од места до места, као у једњаку
2. складиштење хране у корпусу желуца или фекалних материја у силазном дебелом цреву
3. разградња хране у желуцу, апсорпција коначних продуката пробаве у танком цреву и
течности у проксималној половини дебелог црева.
Секреторне функције дигестивног система
У целом систему за варење налазимо секреторне жлезде које обављају две главне
функције. Прво, у скоро целом подручју од уста до дисталног краја илеума луче ензиме за
варење. Друго, мукозне жлезде, које се налазе од уста па све до ануса, стварају слуз која
служи да подмазивање и заштиту свих делова система за варење.
Већина секрета за варење ствара се само као реакција на присуство хране у систему
за варење, а колична која се лучи у сваком сегменту тачно је онолико колико је потребно
са правилно варење. Шта више, у неким деловима дигестивног система чак и врсте ензима
и других састојака тих секрета варирају у складу са врстама хране која се тамо нађе.
Неколико врсти жлезда снадбева дигестивни систем различитим врстама
излучевина. Прво, у већем делу система за варење, на површини слузокоже налазе се
милијарде једноћелијских мукозних, пехарастих жлезда. Оне раде потпуно засебно, без
координације са другим пехарастим жлездама, једноставно тако да избацују слуз у лумен
Слика1. Дигестивни систем
4
У неким деловима дигестивног тракта надраживање симпатичких нерава лагано
повећава лучење из жлезда. С друге стране, симпатичка стимулација такође доводи до
сужавања крвих судова које снадбевају те жлезде. Према томе, надраживање симпатикуса
може имати двојак учинак. Прво, симпатичка стимулација сама по себи може благо
појачавати лучење. Друго, када парасимпатичка или хормонска стимулација узрокује
обилно лучење жлезда, истовремена симпатичка стимулација често ће смањити секрецију
јер се смањи снадбевање крвљу.
Неколико различитих гастроинтестиналних хормона диприноси регулацији
количине и састава лучења жлезда у желуцу и цревима. Ослобађају се из
гастронитесиналне слузнице као одговор на присуство хране у лумену црева. Затим се
апсорбују у крв и преносе до жлезда где изазивају секрецију. Та је врста надраживања
посебно важна за пораст продукције желудачног и панкреасног сока онда када храна уђе у
желудац или дуоденум. Такође, хормонско надраживање зида жучне кесе доводи до
пражњења ускладиштене жучи у дуоденум.
Основни механизам лучења жлезданих ћелија
:
1) Хранљиве материје потребне за стварање секрета морају дифундовати или се
активно транспортовати из капилара у базални део жлездане ћелије.
2) Мноштво митохондрија који се у ћелији налазе близу базе стварају оксидацијским
путем енергију за стварање АТП-а.
3) Енергија из АТП-а и одговарајуће хранљиве материје употребљавају се затим за
синтезу органских материја. Та се синтеза готово искључиво одвија у
ендоплазматичном ретикулуму. Рибозоми који приањају за тај ретикулум
специфично су одговорни за стварање беланчевина које ће се излучивати.
4) Током следећих 20 минута секреторни материјал се преноси кроз цевчице
ендоплазматичног ретикулума до мехурића Голџијевог апарата који лежи на
секреторном полу ћелије.
5) Материјал се онда даље обрађује, модификује и концентрише да би се у облику
секреторних мехурића отпустио у цитоплазму где остаје ускладиштен на
апикалном крају жлездане ћелије.
