Borino Vranje i
Koštana
Borisav Stanković je rođen u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja
pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Posle
gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je prava u Beogradu. Radio je
kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim
književničkim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj, i to zavičaj vremena
koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovetke,
romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još
manje za nova književna strujanja - ostajao je izvan savremenih tokova, u svom
svetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude,
promašene sudbine, večite bolnike i patnike
.
‘’Bez porodice, bez sredstava za život, sam, i bez veza,sa nečim genijalno
bolesnim, Stanković je možda jedini naš umetnik koji je u krvavim uslovima
života stigao doista veliki domet, niko drugi u njegovim uslovima ovo ne bi
uradio. Sve rugobe života dečka i mladića bez oba roditelja, Stanković je rano
osetio, gušio se u njima, bio tvrd kao kamen i sve izdržao ali su otisci toga
života bili doista strašni i teški i on ih je iz svoje ličnosti preneo na celo
umetničko delo. Ako svega ovoga ne bi bilo, ako ne bi bilo strašnih muka od
života, onda ne bi bilo ni ovo teško i složeno umetničko delo. Opekotinama
posejan i pokriven, Stankovićev život rodio je jednu drugu krajnost, životna
stradanja pokrivala je celo njegovo delo lepota mladosti, uzvitlana pesma i žagor
lepih Vranjanki samo u snu viđenih i doživljenih ’’(Simonović, 12).
Nije voleo učenje i školovanje, ali su njegovi literarni afiniteti uvek dolazili do
izražaja. Bio je upamćen kao bled, plav, proziran i važio je za namćora
(Simonović, 14).
Bitan trenutak u njegovom životu zauzima činjenica da je prešao u Nišku
gimnaziju kako bi završio osmi razred. Tada prvi put napušta svoje Vranje, prvu
ljubav, rodnu kuću, uvelu ružu. Odlazak iz Vranja vezuje se za njegov prekid sa
mladošću, rastanak od svoje babe, Zlate i ulazak u novu sredinu. To ostavlja
veliki trag koji će uvek biti prisutan nadalje u njegovom stvaralaštvu. U njemu
će nastati samoća i takozvana žal za mladošću i koja će ga terati da se vraća u
detinjstvo, u svoje Vranje. Sve lepote njegovog života, sve nedaće, sudbina, sve
što je na njegovu mladost i lepotu života ličilo, svi snovi su potekli isključivo iz
njegove mladosti, iz njegovih korena koji moraju biti u Vranju (Simonović, 14).
Kao đak, pretrpeo je ključan gubitak i slom koji ga je zauvek bacio u samoću i
jad. Umrla je njegova baba Zlata.
’’Tada je umrla ona Zlata koja je čoveku Stankoviću bila sva životna nada i
majka, ona Vranjanka koja je skoro u svakoj kući po smrti domaćina jedini stub
kuće, i koju je on kroz sve ženske likove do detalja umesto majke opisao, i kojoj
kao ženskom liku nema ravne u književnosti. Nijedna majka i baba nije u životu
tolike noći posnevala o svom sinu i unuku kao što je to učinila Zlata sa
Stankovićem. Rodna kuća, uvela ruža i baba Zlata, tri zlatne niti koje su obavile
celo proznp i umetničko delo Stankovića ’’(Simonović, 15).
Njegovi koreni protivili su se modernim promenama. U đačkim godinama, iza
njega je postojala prošlost njegove porodice, stvarnost koja je raslojavala čitavo
vranjsko društvo i njegov svet, koji je navalom novoga uvek nestajao. Njegovo
stvaralaštvo se odlikovalo u deljenju sudbine sa junacima iz dela koje je stvorio.
Žeđ za životom, glad, ljubav i samoća su ono što je delio sa svojim junacima.
