Acetisalicilna kiselina

--acetilsalicilna kiselina

 Seminarski rad

 decembar 2014.godine

2

SADRŽAJ:

1. SAŽETAK...............................................................................................................................3

2. UVOD...................................................................................................................................... 4

3. RAZRADA.............................................................................................................................. 6

3.1.

RAZVOJNI PUT.............................................................................................................6

3.2.

OSNOVNA NAČELA RACIONALNE PRIMJENE I POTROŠNJE.......................8

3.3.

ASPIRIN S ASPEKTA MEDICINEBAZIRANE NA DOKAZIMA.......................10

3.4. FARMAKOVOGILANCA, PRIJALVLJENI NEŽELJENI EFEKTI.......................12

3.4.

INTERAKCIJE ASPIRINA SA DRUGIM LIJEKOVIMA.....................................13

3.5.

UTICAJ   INDIVIDUALNIH   VARIJACIJA   NA   TERAPIJSKU   PRIMJENU 

ASPIRINA................................................................................................................................ 14

3.6.

ZNAČAJ TERAPIJSKOG MONITORINGA ASPIRINA.......................................15

3.7.

TOKSIČNI EFEKTI I LIJEČENJE TROVANJA....................................................16

4. LITERATURA.....................................................................................................................17

4

2. UVOD

Inflamacije su bile patološki procesi koji su najranije prepoznati i definisani. Celzus je davno 

definisao da upalu čine četiri glavna znaka: bol, crvenilo, oticanje i toplina. Galen je kasnije 

dodao i peti znak – gubitak funkcionalnosti (insuficijencija). I dan danas u medicini ovih pet 

simptoma predstavljaju jasne znake upalnog procesa. Dioskorid, rimski vojni ljekar, je prvi za 

upalna stanja propisivao koru vrbe. Međutim, smatra se da su prva terapeutska sredstva počela da 

se otkrivaju tek nakon otkrića termometra. Pošto je otkriven način mjerenja upale počelo se sa 

eksperimentalnim ljekovitim probama u svrhu liječenja upale. Prvo je potvrđeno da definitivno 

vrbina   kora   ima   moćne   antiupalne   karakteristike   a   zatim   je   izoliran   prirodni   ester   salicilne 

kiseline kao aktivni sastojak vrbine kore. Nedugo zatim izolirana je i salicilna kiselina. Konačno, 

u 19 vijeku Kolbe je opisao kompletnu sintezu čiste salicilne kiseline. I tako je u Drezdenu 1874 

godine   napravljena   prva   laboratorija   za   lijekove   i   formiran   je   prvi   proceduralni   postupak 

sintetskog procesa kada je riječ o salicilnoj kiselini. Sinteza aspirina se odigrala u drugoj maloj 

fabrici boja koja se zvala Bayer na obali rijeke Rajne. Ovdje se igra sudbine upliće i to na način 

da dvjesta godina ranije mnogi Hugenoti iseljavaju se iz Francuske i donose svoje vještine tkanja 

svile i proizvodnje svilenih boja u više nego gostoljubivo okruženje, protestantska područja oko 

Bazela, Frankfurta i Kelna. Ova emigracija pokazala se kasnije u historiji kao ključna onda kada 

se   Njemačka   i   Švicarska   industrija   svile   pretvorila   u   industriju   boja,   a   kasnije   u   industriju 

lijekova. Sa spoznajom da salicilna kiselina ima visok stepen efikasnosti u tretmanu groznice, što 

je dokazao Buss iz Švicarske, i tretmanu reumatidnog artritisa, što je dokazao Stricker iz Berlina, 

i   sa   sintezom   fenazona,   vrlo   moćnog   antipiretika   i   analgetika,   dvije   fabrike   boja,   Bayer   i 

Hoechst,   počinju   sa   razvojem   u   vodeće   farmaceutske   kompanije.   Felix   Hoffmann,   mladi 

Bayerov   hemičar,   je   bio   najmotivisaniji   da   improvizuje   antitrombocitnu   aktivnost   salicilne 

kiseline s obzirom da mu je otac bolovao od reumatidnog artritisa i ustanovio je da koristeći 

nekoliko grama salicilne kiseline ili natrijevog salicilata izuzetno povećava nepodnošljivost. Na 

prijedlog A. Von Eichengruna koji je tada radio u hemijskom pogonu Bayera, mladi Hoffman 

počinje istraživati literaturu i pronalazi podatak da je C.F. von Gerhardt iz Strazbura patentirao 

acetilsalicilnu kiselinu prije nekoliko godina. 

5

Hoffman je zatim ponovio sintezu prema literaturi i ovaj acetilirani lijek je davao redovno ocu 

(Weatherall   1990).   Svakodnevna   uporaba   pokazala   je   da   acetilsalicilna   kiselina   gaji   veliku 

senzitivnost prema vlagi i brzo se raspada u svježoj vodi. Pošto je supstanca već od ranije 

poznata,   Bayer   je   mogao   samo   pronaći   novi   proces   izrade   acetilsalicilne   kiseline   koji   ne 

uključuje   ni   kap   vode.   Kompanija   je   odmah   novonastali   produkt   zaštitila   imenom   Aspirin. 

Međutim valja naglasiti da je Bayer posle kraja Prvog svjetskog rata i poslije Sporazuma u 

Versaju 1919. godine izgubio ekskluzivna prava na ime Aspirin. Povoljni učinak aspirina na 

Hoffmanovom ocu nije bio dovoljan za marketing. Zbog toga, Heinrich Dreser, prvi farmakolog 

u   Bayeru,   pokušao   je   da   demonstrira   reduciranu   toksičnost   aspirina   na   sluznicu   želuca 

upoređivajući   je   sa   salicilnom   kiselinom.   U   to   vrijeme   gastroskopija   je   bila   samo   misaona 

imenica. Zbog toga Dreser se poslužio modelom zlatne ribice, vjerujući da je sluznica peraja 

adekvatan   analog   sluznici   ljudskih   crijeva.   Uranjajući   repna   peraja   zlatne   ribice   u   rastvore 

aspirina i salicilne kiseline, zaključio je da su potrebne znatno veće koncentracije aspirina nego li 

salicilne kiseline kako bi se „zamutilo“ čisto peraje (slika 1). Zaključio je ovaj eksperiment kao 

dokaz  smanjene  toksičnosti,  a samim tim i  bolje  gastrointestinalne  tolerancije  aspirina.  Ova 

dogma traje i dan danas, uprkos činjenici da je Dreser pronašao sam kod sebe grešku u radu. 

Naime, Dreser je mjerio kiselost više nego li gastrotoksični efekt, jer salicilna kiselina je više 

kiselija od aspirina (Sneader W 1985).

Slika 1. Otkriće aspirina