Alkoholicarska licnost

1.    Uvod
Shvatajući alkoholizam prvenstveno kao medicinski, a zatim i kao socijalni problem posle niza naučnih i eksperimentalnih ispitivanja, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) obrazovala je Potkomitet za problem alkoholizma, koji je 1951. god. u Kopenhagenu organizovao Prvi evropski seminar, za rasvetljavanje alkoholizma i pronalaženje borbe i načina lečenja. Potkomitet za pitanja alkoholizma SZO dao je definiciju alkoholizma, odnosno hroničnog alkoholičara. Po toj definiciji hroničnim alkoholičarem se smatra ona osoba koja je prekomerno uzimala alkoholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosa s drugim ljudima, kao i socijalnog i ekonomskog stanja. Ova definicija je odigrala istorijsku ulogu u shvatanju suštine alkoholizma i razvoju alkohologije kao nauke. Ona je pokazala mnoge nedostatke, pogotovo kada se koristila u svakodnevnom praktičnom radu. Ovom definicijom su bili obuhvaćeni samo oni oblici opijanja koji su po svojim razmerama prelazili uobičajene, tradicionalne načine upotrebe alkohola, odnosno socijalno prihvaćenog ponašanja u vezi s upotrebom alkohola u određenoj društvenoj zajednici, bez obzira na etiološke uzroke koji dovode do takvog ponašanja. Prema ovoj definiciji koja je i danas u upotrebi, alkoholičarem se smatra i osoba koja pokazuje samo socijalne i ekonomske teškoće i osoba koja pokazuje samo prodromalne znake alkoholne bolesti. Definicija ne govori bliže o prirodi i vrsti somatskih i psihičkih poremećaja niti o načinima njihove identifikacije. Vladimir Hudolin (1972) je iz praktičnih razloga modifikovao definiciju alkoholizma SZO u želji da je učini pristupačnijom i korisnijom svima koji se bave problemom alkoholizma a naročito lekarima, psiholozima, socijalnim radnicima i drugim. Ta definicija glasi:  Alkoholičar je osoba koja je dugotrajnim, prekomernim pijenjem postala ovisna o alkoholu (psihički, fizički ili oboje) te su se usled toga razvile zdravstvene (psihička ili fizička oštećenja) te socijalne poteškoće pristupačne klasičnim medicinskim i socijalnim dijagnostičkim postupcima. Spomenuti simptomi moraju biti prisutni, a ne smeju se samo pretpostavljati i na temelju anamnestičkih podataka o prekomernom pijenju zaključivati da bolesnik boluje od alkoholizma. Danas postoji veliki broj definicija alkoholizma, ali sve više preovladava mišljenje da se ne može dati jedna primenjiva definicija, jer je alkoholizam multifaktorijalno uslovljen, multidimenzionalni biološko-psihosocijalni poremećaj koji nastaje na bazi mnogih interakcija između individualnih faktora (biološko-psiholoških) i faktora sredine (psiholoških, socijalnih, kulturnih, ekonomskih i dr. ) koje je često teško identifikovati, odnosno utvrditi način i stepen njihove participacije u nastanku alkoholne bolesti.
Jelinek je načinio izvanrednu semu simptoma-simptomatskog alkoholizma-i obradio sve i najmanje faze kroz koje prolazi alkoholičar. On je izdvojio četiri grupe simptomatskih alkoholičara, označivši ih terminom markirano stanovništvo gde je alkoholizam u prvoj grupi simptom postojeće neuroze, u drugoj simptom mentalno defektne ličnosti, u trećoj simptom psihopatološkog zbivanja u ličnosti, i u četvrtoj simptom hipotetičke konstitucionalne ličnosti. Dospevši u situaciju da piju, svi oni postaju simptomatski alkoholičari kod kojih veoma rano nastaje povišena tolerancija prema alkoholu, da bi se posle toga dugo vremena održavala na istoj visini. Ubrzo nastaje prvo pomračenje- nepotpuna retrogradna amnezija stvorena alkoholom. Posle toga alkoholičar obično pije potajno, skriva se od društva, biva obuzet mišlju o piću, pije halapljivo i izbegava da govori o piću da se ne bi odao. Ubrzo pomućenja postaju sve češća-opijanja su sve brojnija. U daljem razvoju alkoholizma nastaje faza kad se javlja-gubitak kontrole-. Ona predstavlja početak toksikomanskog perioda za čiji je razvoj potrebno oko osam godina alkoholičarskog staža. Posle toga nastaju polimorfne faze:  racionalizacija, prebacivanja od strane porodice, odnosno od društva, stalna griža savjesti, gubitak prijatelja, promena načina života porodice, gubitak posla, razdražljivost, stalni sukobi u društvu i prva hospitalizacija. Alkoholičar se osigurava u piću, stvarajući zalihe, počinje da konzumira alkohol i ujutro. Sad mu je potrebna mnogo manja količina alkohola da bi nastalo pomračenje. U toj fazi smanjene tolerancije javljaju se neodređeni strah, premor, psihomotorna kočenja i dr. Uzimanje pića otklanja neke simptome alkoholizma-strah, drhtanje ruku da bi poslije prestanka dejstva alkohola ti isti simptomi zahtjevali novu količinu alkohola za svoje otklanjanje. Ta faza obično nije duga, jer nastaje osećanje propasti, nemoći, kad bolesnik priznaje da je pobeđen. Iskustva pokazuju da je ta faza vrlo pogodna za lečenje toksikomana, jer su tada bolesnici svesni da se tako dalje više ne može i obično se predaju tražeći lekarsku pomoć