1952. године у Чачку, граду који је смештен у средишњем делу централне Србије. Отац
Драгољуб је био машински бравар, а од мајке Неранџе, професорице српског језика и
лектора и коректора у „Политици“ је наследио љубав према поезији. За оца је Бора
говорио да је био партизан, али без признатог стажа, јер га је било срамота да доводи
два сведока, који би то потврђивали.   Одрастао је и детињство провео у типичном
миљеу породице средње класе у граду који се развијао у духу идеала социјалистичке
државе. Своје родитеље није слушао или како он каже „јесам, али сам радио по своме”.
Своје бунтовништво  је  показао  већ  у  основној  школи,  јер  уместо  да вредно  учи  и
једног дана постане узоран члан социјалистичке заједнице (радници, сељаци и поштена
интелигенција),   Бора   је   већ   у   тринаестој   години   основао   прву   музичку   групу
Хермелини, у којој је свирао бас гитару. Две године касније почиње свирати ритам
гитару и пише своју прву песму. Једна од његових најранијих песама „Моје туге“ је
касније   снимљена   на   албуму   „Моје   бубе“   групе   Сунцокрет.   После   „Хермелина“,
свирао је и певао у још неколико чачанских бендова (Весници љубави, Сафири, Дечаци
са Мораве, Чачански племићи), као и у групи ПОРС, чији је члан био легендарни
гитариста и каснији оснивач групе Смак, Радомир Михајловић Точак.

Пошто нису имали довољно новаца за набавку музичких инструмената,

појачала, звучника и остале у то време скупе опреме, Борислав и другови су почели
проваљивати у станове и украденим новцем су куповали музичку опрему. Девиза „циљ
оправдава   средство“   им   се   обила   о   главу,   јер   су   убрзо   ухапшени   и   проглашени
малолетничким   деликвентима.   То   је   аутоматски   значило   и   избацивање   из   средње
школе. Зато његови родитељи одлучују да се преселе у Београд, где га уписују у V
београдску   гимназију.   После   средње   школе   уписује   правни   факултет,   који   убрзо
напушта да би био примљен на факултет драмских уметности, где је још увек у статусу
апсолвента. Од школовања му је много боље ишла музичка каријера, па је по доласку у
Београд основао акустичну групу Заједно, с којом је објавио први сингл са песмама
„Визија “и „Горо моја “и написао музику за позоришну представу „Бонтон “. У то
време   је   показао   и   свој   глумачки   талент   у   представама   „Исус   Христ   суперстар   “,
„Пурпурно острво“ итд. У јануару 1975. формирао је касније врло познату акустичну
групу Сунцокрет. Популарност су стекли фолк-рок акустичним песмама, а у сарадњи
са тада врло популарним диск-џокејем Зораном Модлијем су снимили под именом
Хајдук   Станко   и   јатаци   песме   са   хумористичним   текстом   „На   путу   за   Стамбол“   и
„Анђелија, чувај се Турака“. Са групом Сунцокрет, Бора је снимио још три сингла и
албум.

Бора напушта Сунцокрет, након што су остали чланови бенда одбили да сниме

касније култну песму „Лутка са насловне стране“. Прихватио је позив тада младог
момка из Новог Сада, а касније легенде југословенске и српске кантауторске сцене,
Ђорђа Балашевића да заједно са вокалом Биљом Крстић приступе Ђолетовој групи
Рани Мраз. Сарадња два највећа кантаутора наше музичке сцене је трајала само три
месеца, за које време је снимљено неколико песама, између осталих и чувена
„Рачунајте на нас “, која је постала химна тадашње југословенске омладине.

По повратку у Београд, 1978. године, оформио је легендарну рок групу „Рибља

чорба“ ( „скувао“ је и „укус“ јој не мења свих ових година ). „Лутком са насловне
стране“ и концертом на препуном Ташмајдану 1. септембра те исте године, одшкринуо
је врата незаборава, све остало је историја. Написао је преко двесто песама, од којих је
њему   најдража   „Погледај   дом   свој,   анђеле   “,   снимио   је   преко   двадесет   албума   са
„Рибљом чорбом “, писао је текстове и учествовао у пројектима многих музичара и
певача са наше сцене. Написао је и седам књига поезије, од којих је прву са посветом
поклонио   Душку   Радовићу.   Овај   му   је   узвратио,   поклонио   је   Бори   своју   збирку,   с
посветом   „Бори   Ђорђевићу,   песнику   са   завишћу“   (та   књига   има   почасно   место   у
Борином срцу и стану).

Велика популарност бенда је узрокована највише Бориним провокативним

друштвено ангажованим песмама, у којима се млада генерација која га је обожавала,
препознала и преко којих је могла да изрази свој бунт против тадашњег строгог
социјалистичког друштва. Славу је углавном тешко поднети и прихватити, па је Бора
издувни вентил нашао у алкохолизму (после распада социјализма чак је једно време
био и председник странке Партија обичних пијанаца). Често је због стихова и вицева
био предмет органа реда и судова. По издању албума „Коза ностра“ 1990. године, био
је оптужен за „вређање радничке класе Југославије“, али су оптужбе одбачене. Никада
није прихватао диктатуру и лицемерје. Мада је на самом почетку бурних промена и
распада СФРЈ, подржао Слободана Милошевића, убрзо је схватио да је овоме власт
била најважнија, па је постао велики противник Милошевићевег режима. Остао је до
краја велики поборник српског национализма и подржавао је српске борце и народ у
српским прекограничним територијама Република Српска и Република Српска Крајина
(први је почасни грађанин Книна). Кунио се да његова нога неће крочити у Хрватску и
Федерацију БиХ, у Словенији га неће, не могу да забораве оно његово „бечки
коњушари“.

После пада Слободана Милошевића, једно време је обављао функцију

помоћника тадашњег министра за културу Драгана Којадиновића, али није дуго остао у
политици, јер су га сменили („поднео је оставку“) након што је извређао новинаре
Б-92. Бора је тајни љубитељ бокса, често сврати и у спортску кладионицу да окуша
срећу, јер се сматра добрим познаваоцем фудбала.

Био је ожењен Драганом, која му је била средњошколска љубав, и с којом има

сина Бориса и ћерку из Драганиног првог брака Тамару, коју је прихватио као своје
дете. Када су се се развели 2007. године, Драгана је убрзо трагично настрадала. 2010.
године се оженио са 28 година млађом Александром. Други брак је трајао до 2014.
године, а трећа супруга му је Словенка, Дубравка Милаковић, за коју каже да је љубав
до краја живота.