Aristotelova teologika

Predmet Metafizike
Aristotelovo delo koje se bavi „prvom filozofijom“ nosi naziv Metafizika. Predmet metafizike je biće kao biće, ili ono što se nalazi iza sveta pojedinačnih stvari. Biće (kao bivstvo) je ono u čemu se pojedinačno biće (kao bivstvujuće) pojavno temelji. Ono nije kao kod Platona nepristupačan svet ideja, već je unutrašnji razlog bića. Dok se „fizika“ bavi čulno-saznajnim vidom bića, metafizika se bavi onim što je teže za saznanje, jer se nalazi iza pojavnog bića (iza „fizike“). Metafizika se bavi razlozima (uzrocima), a „fizika“ posledicama bića. Razlog razloga, uzrok uzroka, tj. glavni osnov svih bića je po Aristotelu bog, pa se „prva filozofija“ naziva i teologika.
Ipak prave znanosti o najopštijem jednom nema, jer je ono prazno i neshvatljivo. „Opšte shvatanje Aristotelove filozofije ne izgleda kao neka celina koja se sistematizuje i koja bi po svome rasporedu i povezanosti isto tako pripadala pojmu, već su njeni delovi empirički pokupljeni i stavljeni jedni pored drugih, tako da je svaki deo za sebe upoznat kao određeni pojam, ali nije primljen u povezano kretanje nauke. Njegov sistem ne izgleda kao sistem čiji su delovi izvedeni iz samog pojma, već ti njegovi delovi stoje prosto jedni pored drugih. Kod Aristotela ne možemo tražiti neki sistem filozofije. U posebnim delovima celine Aristotel ne postupa deduktivno, već počinje empirički, rezonuje i govori o iskustvima.“
Jedno se takođe može shvatiti i kao „subjekt“ (hypokeimenon), ali samo ako se gleda u kontestu sa nečim što je „pridolazeće“, odnosno ako se nešto izriče o nečemu. Svako pojedinačno biće uvek postoji kao jedno („subjekt“, podmet) i kao ono što mu se pridodaje (određuje ga, kategorija). Ono što pokreće „subjekt“ jeste jedinstven oblik (eidos), i samo tako ono jedno pridolazi biću, zajedno sa pojedinačno-bivstvujućim čineći jednost bića. Dakle, iako se biće sastoji od jednog i onog što ga kategorizuje, ono je samo jedinstveno, nedeljivo i kao takvo ono je ono što jest – suština. Biće je dakle jedinstvo mnoštva.
Biće nije ideja, ni najviše duhovno biće, već konkretna pojedinačna stvar, ili prva supstancija. (Drugu supstanciju po Aristotelu čine vrste i rodovi u koje spada supstancija u prvom smislu. Druga supstancija i sve ostale kategorije jesu „predikat“ prvoj, ili se nalaze u njoj.) Aristotel zaključuje da nema pojedinačnog bića (kao onog bivstvujućeg, grčki to on) bez bića (kao samog bivstva, grčki einai), ali nema ni bivstva bez pojedninačno-bivstvujućeg.

Teorija kauzaliteta
Postoje četiri počela, razloga ili uzroka bića: 1. oblik (formalni uzrok), 2. tvar (materijalni uzrok), 3. početak kretanja (eficijentni, delatni, kinetički ili tvorački uzrok) i 4. dobro (svrha kretanja, finalni uzrok).

• Oblik (eidos), forma ili ideja – razdeljuje ili raščlanjuje sveukupno biće time što se uvek nalazi u pojedinačnim predmetima ili u „gradjevinskoj tvari sveta“. Za razliku od Platona, ovde ideje imaju samo dinamičko značenje. To znači da oblik (ideja) nikada ne postoji sam za sebe, već sadrži nešto što je delatno ili aktivno. Stoga je nadređen nediferenciranoj prvoj materiji i omogućava pojedinačno biće. Aktivni princip, grčki energeia (lat. actualis).
• Materija (hyle – ne kao ono što iz sebe sve porađa, već pasivna građa, tvar) jeste ono što leži u temelju, ono podležeće koje se oblikuje, trpi promene i stiče svojstva. Može se predstaviti i kao tvar u koju se unose večni oblici (ideje) koji time dobijaju svoju individualnost. Prva materija je potpuno neodređena i kao čista potencija postoji sama za sebe, dok je druga materija relativna i postoji kao nešto što je unapred oblikovano i što se dalje može oblikovati. Prva materija je sekundarna u odnosu na oblik, što ne znači da se biće može jednostavno svesti na formu ili mišljenje. Pasivni princip, grčki dynamis (lat. potentia).
• Početak kretanja ili delatni (eficijentni) uzrok predstavlja delatnu silu ili uzrok postojanja, promena i uopšte kretanja. Reč je o delatnom činu kao o prelazu iz mogućnosti (dynamis) u stvarnost, odnosno u ostvarenje mogućnosti. Ono što nastaje, ne nastaje ni iz čega (ex nihilo), već predstavlja ostvarenje mogućnosti. Kretanje (kao i vreme) je večno i tumači se kao unutrašnja potreba materije za oblikom. Nastajanje i propadanje vezani su za pojedinačna bića koja kao takva oduvek postoje (za Aristotela, naravno, ne postoji evolucija). U ovom smislu može se razumeti i Aristotelov pojam boga, koji je za njega čisti čin, dakle biće koje ne sadrži ništa materijalno. Bog je stoga uzrok svih uzroka, pa samim tim i početak svakog kretanja. Bog je prvo, samostalno počelo (arhe), nepokretni prvi pokretač. Sama duša je nepokretna, pa zato i uzrok ukupnog kretanja mora biti nepokretan. Bog nije ličnost, niti natprincip koji u svojoj zasebnosti stoji iznad bića, već predstavlja unutrašnje biće sveta – osnov njegovog postojanja. Kao najviša aktivnost koja je sama sebi svrha, bog je delatna misao bez ičega materijalnog, ujedno i ono što je najstvarnije