UVOD
Evropsku Uniju mnogobrojni poistovećuju sa federacijom, dok neki pak smatraju da je ona više
od konfederacije zemalja. Međutim, ona je jedan jedinstven, neprekidan proces koji i danas traje.
Njena se struktura ne uklapa ni u jedan tradicionalni pravni sistem. Ona je istorijski jedinstvena
celina, a njen sistem odlučivanja se unazad 60-ak godina konstantno razvijao.
Temelj sekundarnog zakonodavstva EU čine uredbe, direktive i preporuke koje su usvojile
institucije EU. Te institucije su Evropsko Veće, Evropska komisija, te Evropski parlament, o čijoj
ulozi, značaju, sastavu, radu, te samom odnosu sa gore navedenim institucijama.
Evropski parlament jedino je telo na nivou Unije koje se neposredno bira. Nastao je pod nazivom
Skupština, u vreme kada je nastala i prva Evropska zajednica, a njen sastav su činili delagati
nacionalnih parlamenata. Od 1979. godine, zastupnici u Evropskom parlamentu biraju se na
izravnim izborima svakih 5 godina. Sedište Parlamenta je u Strasbourgu (Francuska), gde se
održavaju mesečne planerne sednice dok se sastanci parlamentarnih odbora i sve dodatne
planerne sednice održavaju u Bruxellesu. Administrativna služba smeštena je u Luxembourgu.
Budući da je politički legimitet ovog tela kroz godine rastao, jačala je i njegova uloga u
političkom i pravnom sistemu EU.
Na Samitu Saveta EU u Helskinkiju (11.decembra 1999.godine) zaključeno je da se u okviru
političko-vojne strukture EU,pristupi formiranju nekih novih tela iizvrsi organizaciono-
funcionalna modifikacija Saveta EU kako bi se obezbedio da EUostvaruje potrebnu političku
kontrolu i strategijsko upravljanje opracijama koje seizvode pod njenim vodstvom. Savet za opšte
poslove cine ministri inostranih poslovai ministri odbrane svih zemalja članica,koji će pored
redovnih sastanaka(jednommesečno)održavati I “ad hok” sastanke,radi utvrđvanja osnovnih
smernicazajedničke spoljne,bezbednosne i odbrambene politike u EU.Predviđeno
jetakođe,organizovanje odvojenih sastanaka ministara odbrane zemalja članica EU,nakojima bi se
rešavali problemi u vezi sa zajedničkim vojnim poslovima,upotrebomvojnih snaga,definisanja
razlicitih vojnostručni kriterijuma i drugih pitanja iz oblasti zajedničke odbrane.
1
1. EVROPSKA UNIJA – ISTORIJAT I RAZVOJ
1.1 Nastanak Evropske Unije
Evropa je vekovima bila poprište čestih i krvavih ratova. U periodu između 1870. i 1945. godine
Francuska i Nemačka su ratovale jedna protiv druge tri puta uz ogromne ljudske žrtve. Brojni
evropski lideri bili su uvereni da je jedini način da se obezbedi trajni mir među njihovim
zemljama da se one privredno i politički ujedine. Robert Šuman, francuski ministar inostranih
poslova predložio je 1950. Godine ujedinjavanje rudarske i metalne industrije zapadne Evrope. U
1951. godini osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC), koja je imala šest članica:
Belgiju, Zapadnu Nemačku, Francusku, Italiju, Luksemburg i Holandiju. Ovlašćenje za
donošenje odluka u vezi sa industrijom eksploatacije uglja i proizvodnje čelika u tim zemljama
stavljeno je u ruke jednog nezavisnog, nadnacionalnog tela pod nazivom "Visoki organ".
Žan Mone je bio njegov prvi predsednik. Evropska zajednica za ugalj i čelik bila je toliko
uspešna da su, u roku od nekoliko godina, šest zemlje članice odlučile da idu dalje i integrišu
druge sektore svojih privreda. Povelja iz Rima potpisana je 1957. godine, čime je stvorena
Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM) i Evropska ekonomska zajednica (EEC).
Zemlje članice su počele da uklanjaju trgovinske prepreke među sobom i tako uspostavile
"zajedničko tržište". U 1967. godini su institucije sve tri zajednice bile spojene. Od tada je
postojala jedna jedina komisija i jedan jedini Savet ministara kao i Evropski parlament. U
početku su članovi Evropskog parlamenta bili birani od strane nacionalnih skupština, ali 1979.
godine održani su prvi direktni izbori koji su omogućili građanima zemalja članica da glasaju za
svog kandidata po izboru. Od tada se direktni izbori održavaju svake pete godine. Povelja iz
Mastrihta koja je potpisana 1992. godine uvela je nove oblike saradnje između vlada zemalja
članica, na primer, u vezi sa odbranom i u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Dodavanjem
te međuvladine saradnje postojećem sistemu "Zajednice", poveljom iz Mastrihta stvorena je
Evropska unija (EU)
1
.
1.2 Razvoj Evropske Unije
Ekonomska i politička integracija između zemalja članica EU znači da ove zemlje moraju
donositi zajedničke odluke o mnogim pitanjima. One su razvile zajedničku politiku u veoma
širokom broju oblasti – od poljoprivrede do kulture, od pitanja potrošača do tržišta, od životne
1
ZEČEVIĆ,Slobodan: Evropska unija, Beograd: Fakultet za internacionalni menadţment- FIM, 2000
2
1.2.3 Povećanje broja članica
EU se povećala kroz sukcesivne talase prijema u članstvo. U početku, šest zemalja – Belgija,
Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg i Holandija formirale su EEZ, 1957 godine. Nakon
toga je usledilo šest uspešnih povećanja članstva:
1973 godine - Danska, Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo
1981 godine - Grčka
1986 godine - Portugal i Španija
1995 godine - Austrija, Finska i Švedska
2004 godine – Češka Republika, Kipar, Estonija, Mađarska, Latvija, Litvanija, Malta, Poljska,
Slovačka i Slovenija.
2007 godine – Bugarska i Rumunija Hrvatska i Turska su započele sa pregovorima o članstvu
2005 godine.
Danas, EU čini 480 miliona stanovnika u dvadeset sedam zemalja članica. Danas se u EU obavlja
20% od ukupne svetske trgovine i 25% globalnog GNP. Ona takođe pruža 55% ukupne razvojne
pomoći na globalnom nivou. Da bi se obezbedilo da proširena EU nastavi sa svojim efikasnim
funkcionisanjem, potreban je usmereniji sistem donošenja odluka, stoga su Sporazumom
sklopljenim u Nici uspostavljena nova pravila u vezi sa veličinom isntitucija EU i načinom
njihovog rada. Taj sporazum je stupio na snagu februara 2003. godine.
2. ORGANI EVROPSKE UNIJE
EU je porodica demokratskih Evropskih zemalja koje zajednički rade da bi poboljšale život
svojim građanima i da bi izgradile bolji svet. Za samo pola veka, ona je omogućila uspostavljanje
mira i napretka u Evropi, jedinstvene Evropske valute, evra, I jedinstvenog tržišta bez granica.
Ona je postala velika trgovinska sila, i svetski lider u oblastima poput zaštite životne sredine i
pomoći u razvoju. Broj njenih članica se povećao sa šest na dvadeset sedam i još zemalja je
istaklo želju za članstvom. Uspeh EU proizilazi iz neobičnog načina njenog delovanja. Ona nije
federacija poput SAD, niti je ona organizacija za saradnju između vlada, poput Ujedinjenih
nacija. Ona je, u stvari, jedinstvena. Zemlje koje čine EU su nezavisne, suverene zemlje, ali one
ustupaju svoj suverenitet da bi bile uspešne i uticajne na globalnom nivou, što nijedna od njih
sama ne bi mogla da ostvari. U praksi, ustupanje suvereniteta znači da zemlje članice delegiraju
4
neke od svojih ovlašćenja za donošenje odluka na zajedničke institucije koje su stvorile, tako da
specifične odluke, od zajedničkog interesa mogu biti donete na demokratski način na Evropskom
nivou. Da bi smo razumeli način na koji funkcioniše EU neophodno je da poznajemo njen
institucionalni sistem
2
.
Slika 1. Organi Evropske Unije
Evropska unija je napravljena na institucionalnom sistemu koji je jedinstven u svetu. Zemlje
članice imaju nezavisnost za određena pitanja u nezavisnim institucijama koje predstavljaju
interese Unije kao celine, same zemlje članice i njihove građane. Komisija tradicionalno zastupa
interese Unije kao celine, dok je svaka nacionalna vlada predstavljena u Savetu, a Evropski
parlament direktno biraju građani. Demokratija i vladavina zakona su zbog toga temelj te
strukture. Ovaj "Institucialni trougao" ograđen je sa još dve institucije: Evropski sud pravde i
Evropski finansijski sud . Ostalih pet tela čine sistem potpunim.
2
ZEČEVIĆ,Slobodan: Evropska unija, Beograd: Fakultet za internacionalni menadţment- FIM, 2000
5
Havedi definiše nacionalnu bezbednost kao „delatnost nacionalnih država kojom one, u skladu sa
svojim društvenim mogućnostima i sadašnjosti i budućnosti, uzimajući u obzir globalne promene
i razvoj, štite vlastiti identitet, opstanak i interese”.
5
S tim u vezi, država preduzima najrazličitije
aktivnosti iz raznih oblasti (privreda, nauka, kultura) kako bi se zaštitila od spoljnih uticaja i
izazova. Bazan pod užim pojmom nacionalne bezbednosti podrazumeva isključivo spoljnu
bezbednost države i tradicionalnu politiku odbrane povezane sa tradicionalnim shvatanjem
nacionalnog interesa. „Nacionalna bezbednost podrazumeva spsobnost da se odupre spoljnoj
agresiji”.
6
Pod širim pojmom „nacionalna bezbednost podrazumeva očuvanje ugodnog živoat
ljudi podudarnog sa potrebama i legalnim namerama drugih. Ona uključuje slobodu od oružanih
napada i pritisaka, slobodu od unutrašnjih subverziteta i slobodu od erozije političkih,
ekonomskih i socijalnih vrednosti koje predstavljaju suštinu kvaliteta života”.Grizold ističe da
„nacionalna bezbednost podrazumeva sigurnost političkog naroda, čiji sadržaj obuhvata:
sigurnost nacionalnog teritorija (uključujući zračni prostor i teritorijalne vode), zaštitu života
ljudi i njihova vlasništva, očuvanje i održavanje nacionalne suverenosti i ostvarivanje osnovnih
funkcija društva (socijalno-ekonomske, društvenopolitičke, kulturne, ekološke, gospodarske i
dr.)”.
7
3.1. Koncepti bezbednosti
Analizirajući učenja o nacionalnoj bezbednosti u XX veku i velikom delu hladnog rata koncept
međunarodne bezbednosti određivan je vojnim pojmovima, a bezbednost se ticala nacionalne
države i njene teritorije. Države su bile odgovorne za sopstvenu bezbednost, samostalno ili kroz
savezništva sa drugim državama. Međutim, neprestanim promenama međunarodnog sistema ideja
nacionalne bezbednosti se proširila i na druge dimenzije društva, tako da su, pored vojne, u nju
sada uključene i politička, ekonomska, socijalna i ekološka dimenzija. Država, kao glavni subjekt
međunarodne bezbednosti, gubi primat i pored nje na međunarodnoj sceni svoje mesto zauzimaju
međunarodne organizacije, etničke grupe i pojedinci. Usled brojnih promena u međunarodnim
odnosima može se izdvojiti nekoliko preovlađujućih pristupa bezbednosti, uopšteno svrstanih u
tri grupe: realistički, liberalno-institucionalni i alternativno-kritički uz posebnu grupu
globalističkog pogleda na bezbednost.
5
Hewedy A., Militarisation and Security in the Middle East, Pinter Publishers, London, str.14.
6
Buzan B., People State and Fear: An Agenda for International Security Studies/ In the Post Cold War Era,
Pearson Longman, London, 1991. god., str. 16-17.
7
Griyol A., Realities of American Foreign Policy, Njujork, 1960. god., str. 77
7
