Bezbjednosna kultura

Uvod

Uspešnost funkcionisanja bezbednosnog sistema jedne društvene zajednice prvenstveno zavisi od međusobne podrške i organizovanosti svih bezbednosnih činilaca (vojska, MUP, tužilaštva, sudovi, itd.), ali veliki doprinos tome daje i građanska inicijativa, samosvest o neophodnosti aktivnog učestvovanja u cilju ostvarivanja zadovoljavajuceg nivoa opšte bezbednosti i omogućavanja takvih zivotnih uslova koji obezbedjuju sveopsti drustveni razvoj. Raznovrsnost, ugrožavajućih faktora bezbednosti i njihova opšta prisutnost, neminovno pretpostavljaju postojanje najrazličitijih modaliteta u njihovom suprostavljanju, čija je realizacija osnovni zadatak, ne samo društvenih institucija, vec i obaveza svih ostalih formalnih i neformalnih društvenih grupa, ali i pojedinaca. Stoga je upućenost i poznavanje svih potencijalnih oblika ugrožavanja bezbednosti osnovni preduslov adekvatne društvene reakcije u odnosu na njih, sa ciljem da se oni preduprede, u krajnjoj liniji anuliraju represivnim merama. Unapređenje bezbednosne kulture na svim društvenim nivoima i konstantna edukacija o značaju postojanja sveopšte bezbednosti, omogućava ne samo odvijanje svih ljudskih delatnosti, već obezbeđuje, pospešuje i razvoj svesti pojedinca o neprocenjivom značaju bezbednosti za čoveka i društvo uopšte. Bezbednosna kultura jeste bezbednosna aktivnost koja izražava spremnost delovanja i ponašanja u skladu sa stečenim znanjima i veštinama, kao i u skladu sa prihvaćenim vrednosnim stavovima. Ogleda se u prepoznavanju opasnosti, reagovanju na njih izbegavanjem opasnosti, otklanjanjem opasnosti ili upućivanjem na one subjekte koji će profesionalno reagovati i sačuvati ugrožene vrednosti.Pojam bezbednosne kulture možemo označiti i kao „skup usvojenih stavova, znanja, veština i pravila iz oblasti bezbednosti, ispoljenih kao ponašanje i proces, o potrebi, načinima i sredstvima zaštite ličnih, društvenih i međunarodnih vrednosti od svih izvora, oblika i nosilaca ugrožavanja, bez obzira na mesto ili vreme njihovog ispoljavanja.Bezbednosna kultura podrazumeva rad, i to svesni rad s ciljem očuvanja postojećeg (primarni cilj) ili stvaranja povoljnijeg (sekundarni cilj) bezbednosnog okruženja ili boljih uslova za život a navodi i neke osnovne karakteristike bezbednosne kulture: bezbednosna kultura je deo opšte kulture, obuhvata stavove, znanja i veštine iz oblasti bezbednosti, ima, pre svega, preventivnu ulogu, odlika je, kako globalnog društva, tako i pojedinca, njen cilj je da sačuva vrednosti jednog društva.

1. Bezbednosna kultura

Pod bezbednosnom kulturoma se može podrazumevati bezbednosna aktivnost koja izrazava spremnost delovanja i ponašanja u skladu sa stečenim znanjima i veštinama, kao i u skladu sa prihvaćenim vrednosnim stavovima. Ogleda se u prepoznavanju opasnosti, reagovanju na njih izbegavanjem opasnosti, otklanjanjem opasnosti ili upućivanjem na one subjekte koji će profesionalno reagovati i sačuvati ugrožene vrednosti.Bezbednosna kultura ima svoje unutrašnje i spoljašnje manifestacije. Unutrašnje se odnose na pomisljanje bezbednosti, a spolašnje na ponašanje u bezbednosti, kao i odnos i pristup bebednosti, pod čim se pre svega misli na spremnost i sposobnost da se, bilo materijalno bilo duhovno, odgovori na izazove i pretnje. Kako kultura oblikuje nacionalnu bezbednost, najbolje se vidi kroz ponašanje države u međunarodnim odnosima i u skaldu sa tim, ostvarivanjem takve pozicije sa koje može značajno uticati na druge države na međunarodnoj sceni. Kada se posmatra/analizira ova sfera delovanja kulture prepoznaju se dakle, tri područija/oblasti gde ona često pronalazi upotrebu u međunarodnim odnosima i to u srodna polja političke, strateške i organizacione kulture.
Za razliku od političke, strateške i organizacione kulture, bezbednosna kultura, treba da omogući da se utvrde neka ponašanja u bezbednosti, u sistemu kao celini, njegovim pojedinim delovima unutar posebnih grupacija (subkultura), kao i na ključnim tačkama bezbednosne inicijative i odlucivanja na nivou države ili nekog drugog entiteta. Kultura i pravila ponašanja u bezbednosti se menjaju, razvijaju i uslovljavaju u skladu sa promenom uloge države i sa promenom bezbednosnog prostora/ambijenta unutar ili izvan državnog prostora/teritorije.
Bezbednost i kultura su kategorije koje se nužno dopunjuju i grade određen odnos međuzavisnosti. Ako se kultura definiše kao skup univerzalnih vrednosti na osnovu kojih čovek određuje svoj položaj u društvu i svetu, bezbednost kao zaštita i zaštićenost tih vrednosti, jasne su njihova povezanost i uslovljenost. Generalno, bezbenosna kultura je ponašanje kojim se stvara bezbednost ili doprinosi bezbednosti, odnosno ponašanje kojim se ne ugrožava ili ne doprinosi ugrožavanju bezbednosti. Konkretnije bezbednosna kultura je skup usvojenih stavova, znanja, veština i pravila iz oblasti bezbednosti, ispoljenih kao ponašanje i proces, o potrebi, načinima i sredstvima zaštite ličnih, društvenih, nacionalnih i međunarodnih vrednosti od svih izvora, oblika i nosliaca ugrožavanja bez obzira na mesto ili vreme njihovog ispoljavanja¹. U odnosu na poreklo i na nosioce, bezbednosna kultura moze da se podeli na individualnu, masovnu i profesionalnu.
Individualna je bezbednosna kultura pojedinca, odnosno mikrokolektiva poput porodice, susedstva. Stiče se u porodici, a razvija i izgrađuje kroz proces edukacije i samoedukacije. Njena osnovna funkcija je zaštita sopstvenih (ko se sam čuva,i Bog ga čuva), ali i individualnih, porodičnih i vrednosti lica iz neposrednog okruženja i društva.

Masovna bezbednosna kultura je rezultat bezbednosne kulture društva, i njen “prosek” je jedno od bitnih obeležja kulture, mentaliteta i identiteta nacije. Po njoj se društva određuju kao manje ili više bezbednosno (samo)odgovorna.