Borino Vranje i Koštana

Borisav Stanković je rođen u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Posle gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je prava u Beogradu. Radio je kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim književničkim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj, i to zavičaj vremena koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovetke, romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još manje za nova književna strujanja – ostajao je izvan savremenih tokova, u svom svetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude, promašene sudbine, večite bolnike i patnike.
‘’Bez porodice, bez sredstava za život, sam, i bez veza,sa nečim genijalno bolesnim, Stanković je možda jedini naš umetnik koji je u krvavim uslovima života stigao doista veliki domet, niko drugi u njegovim uslovima ovo ne bi uradio. Sve rugobe života dečka i mladića bez oba roditelja, Stanković je rano osetio, gušio se u njima, bio tvrd kao kamen i sve izdržao ali su otisci toga života bili doista strašni i teški i on ih je iz svoje ličnosti preneo na celo umetničko delo. Ako svega ovoga ne bi bilo, ako ne bi bilo strašnih muka od života, onda ne bi bilo ni ovo teško i složeno umetničko delo. Opekotinama posejan i pokriven, Stankovićev život rodio je jednu drugu krajnost, životna stradanja pokrivala je celo njegovo delo lepota mladosti, uzvitlana pesma i žagor lepih Vranjanki samo u snu viđenih i doživljenih ’’(Simonović, 12).
Nije voleo učenje i školovanje, ali su njegovi literarni afiniteti uvek dolazili do izražaja. Bio je upamćen kao bled, plav, proziran i važio je za namćora (Simonović, 14).
Bitan trenutak u njegovom životu zauzima činjenica da je prešao u Nišku gimnaziju kako bi završio osmi razred. Tada prvi put napušta svoje Vranje, prvu ljubav, rodnu kuću, uvelu ružu. Odlazak iz Vranja vezuje se za njegov prekid sa mladošću, rastanak od svoje babe, Zlate i ulazak u novu sredinu. To ostavlja veliki trag koji će uvek biti prisutan nadalje u njegovom stvaralaštvu. U njemu će nastati samoća i takozvana žal za mladošću i koja će ga terati da se vraća u detinjstvo, u svoje Vranje. Sve lepote njegovog života, sve nedaće, sudbina, sve što je na njegovu mladost i lepotu života ličilo, svi snovi su potekli isključivo iz njegove mladosti, iz njegovih korena koji moraju biti u Vranju (Simonović, 14).