ентита, дистрикт, 10 кантона и 105 јединица локалне управе (општина). Такво структурно
уређење   је   у   многоме   одређивало   укупну   пореску   политику   у   БиХ.     Њена   политика
подразумјева   одредене   мјере,   које   предузима   једна   земља   у   циљу   заштите   домаће
производње   од   утицаја   свјетског   тржиста.   У   савременим   условима   више   не   постоји
национална привреда у којој спољноекономски фактор није заступљен.

Улога спољноекономске сарадње у пракси се своди само на питање мјере у којој

нека земља учествује у међународној подјели рада. Другим ријечима поставља се питање у
ком степену функционисање националне привреде и нормално одвијање њеног процеса
репродукује зависи од спољноекономске сарадње.

Царински систем представља сређену цјелину института и правних прописа

(аутономних и међународних) који се примјењују на одређеној царинској територији . Ти
институти су : царинска роба, царински надзор, царинско подручје, линија, обавеза,
обвезник, ослобођења од плаћања царине и др.

Царински суверенитет је право одређене државе да примјењује одређени систем

царина и царинске заштите.Царина и царински систем сваке земље су значајни регулатори
увоза, а име и заштите домаће производње.Не може се трговати без довољног познавања
основних института и инструмената царинског ситема своје земље и земље потенцијалног
партнера.

ЦАРИНСКИ СИСТЕМ БОСНЕ И ХЕЦЕОВИНЕ

1. ЗАШТИТНА ПОЛИТИКА У МЕЂУНАРОДНИМ ЕКОНОМСКИМ

ОДНОСИМА

Заштита у међународној размјени може имати облик пасивне или активне заштите.

Инструменти   пасивне   заштите   изабраних   циљева   смањења   увоза   једне   државе   чине
инструменти   квалитативног   и   квантитативног   облика   заштите.   Квалитатаивни
инструменти дјелују на формирање висине увозних цијена и најчешћи облик је примјена
царина. Инструменти квантитативног дејства дјелују регулишући количине увоза. Активну
заштиту имају инструменти који стимулишу извоз, и то у виду утицаја на формирање
извозних   цијена   (квалитативно   дејство)   и   инструменти   квантитативног   дејства   на
количину извоза.

Према томе, може се закључити да се теорија заштитне политике у међународним

економским  односима   заснива   на   дефинисаним   облицима   тзв.   царинске   и   нецаринске
заштите.   Без   обзира   на   наведени   облик   заштитне   политике,   њен   примарни   ефекат   се
остварује   у   виду   одређеног   или   потпуног   ограничавања   међународне   робне   размјене.
Заштитна интеревенција полуга државног система у међународној робној размјени зависи
од   укупног   степена   развијености   друштвено-економског   система   државе   и   њене
укључености у различитим облицима међународних интеграција (нпр., трговинске уније,
зоне   слободне   трговине,   Европска   унија,   Свјетска   трговинска   организација,   Свјетска
царинска организација, итд.). Стога је неопходно нагласити да укључивањем државе у
различите облике међународних интеграција долази и до условног или стварног укидања
међусобних државних граница у погледу међународне робне размјене, тј. у коначници

Siebert, H. / Lorz, O.: Aussenwirtschaft, 8.Auflage, Stuttgart, 2006, str.163

ЦАРИНСКИ СИСТЕМ БОСНЕ И ХЕЦЕОВИНЕ

долази до успоставе и развоја нових царинских подручја на новооснованим вањским
границама према трећим државама, као и нових царинских политика које произилазе из
тих процеса.

Заштитна политика у међународним економским односима саставни је дио

економског и политичког система сваке земље. Спровођење заштитне политике везано је
за конституисање националног економског простора и носи све специфичности које имају
мјере привредне политике одређене земље. Да би заштитна политика могла да постоји,
потребно је да су обезбјеђени сљедећи услови

а) да је формиран национални економски простор,
б) да постоји потреба да се домаћа производња штити,
ц) да постоји политичка спремност да се заштити домаћа производња, и д) да

постоје адекватни инструменти за обезбјеђење заштите.

Да би се заштитна политика могла програмирати, неопходно је да постоји

обликован национални економски простор. Пошто је заштитина политика интегрални дио
економске политике државе, она треба да буде пројектована у складу са стратегијом и
мјерама опште политике. Неки елементи и инструменти заштитне политике (царина) су
постојали и раније, прије организовања модерних држава, али су у тим условима имали
искључиво фискални карактер, а не заштитни.

Заштитна политика се спроводи низом инструмената којима се могу остварити

циљеви заштите у развоју националне економије. Она је основни интегрални дио
стратегије развоја земље.

Заштитна политика се састоји из



циљева које треба остварити заштитом,



фактора који условљавају заштиту и



критеријума заштитне политике.

Заштитна политика без јасно дефинисаних циљева није заштитна политика.
Уколико се не утврде циљеви заштите који представљају интегралне дијелове

циљева привредне политике, онда то није осмишљена политика која штити домаћу
привреду.

Основни циљеви заштитне политике су:



заштита структуре националног дохотка,



супституција извоза и увоза робе и фактора производње,



дугорочно повећање степена ефикасности националне производње.

Ченић Ј.,Г.:Међународни економски односи, Економски факултет, Бања Лука, 2006., стр.111.

Тодоровић, Т.: Спољнотрговинска размјена Југославије, Царински преглед, Београд, 1986

ЦАРИНСКИ СИСТЕМ БОСНЕ И ХЕЦЕОВИНЕ

2. ЦАРИНСКА ПОЛИТИКА КАО ДИО ЗАШИТНЕ ПОЛИТИКЕ

Царинска политика представља интегрални елемент укупне економске политике

једне државе, и као таква чини саставни дио националне заштитне политике у
међународним економским односима. Под царинском политиком једне земље треба
подразумијевати свјесно усмјеравање од стране друштве инструмената и института у вези
са царинском заштитом, развоја домаће производње и другим виталним питањима која су
од интереса за привреду једне земље

Царинска политика је дио економске политике једне земље и условљена је њом,

нарочито дијелом који се односи на домаћу производњу, цијене, привредни развој и
спољнотрговинску размјену. Од царинске политике се очекује да осигура складност токова
развоја царинске заштите и константност у развоју царинске заштите. Ово се постиже,
прије свега, преко прецизно утврђених инструмената и института у дугорочним актима
царинске заштите, као што су царински закон и закон о царинској тарифи. Царинска
политика је посебно значајна у оквиру спољнотрговинске политике, при чему царина може
бити основни инструмент заштите домаће производње, уколико су испуњени сви услови за
ефикасно дејство царине.

Инструменти царинске политике дијеле се на основне и помоћне

. По правилу,

основни инструменти су дугорочни, а помоћни краткорочни. Основни инструменти
царинске политике јесу: царинске стопе, царинска основица и царински преференцијали.
Помоћни инструменти царинске политике јесу: царински контингенти, антидампишке
царине, сезонске царинске стопе, повраћај царине, итд. Преко њих се омогућава ефикасно

Страхиња, Д.: Међународна економија, ЕДТ, Ријека, 2002, стр.90-93

Станковић, М.: Царински системи и царинске политике, Научна књига, Београд, 1987, стр. 139