Didaktička sredstva za razvijanje pojma mase

UVOD

Kod upoznavanja dece sa merenjem bilo kojeg svojstva, trebalo bi pažljivo osmisliti redosled aktivnosti kako bi se pojam potpuno razumeo. Deca prvo moraju naučiti koja se svojstva objekata uopšte mere. To uče iz neformalnih životnih, ali i formalnih situacija u kojima se pojavljuju merenja ili merne veličine. U razgovorima o dužini tepiha, vremenu potrebnom za dolazak do vrtića, težini i visini dece, oni upoznaju svojstva koja se mere iako o njima ne moraju eksplicitno razgovarati. Deca veoma rano počinju koristiti i reči za merne jedinice, iako nemaju potpuno saznanje o tome šta znače i koju veličinu predstavljaju.
Nakon toga prelaze na prve radnje vezane uz sam postupak merenja. Merenje je uvek postupak uspoređivanju 2 istovrsnih veličina. Taj postupak deca uče kroz poređenje istovrsnih objekata, npr. Dužine upoređuju sa drugim dužinama, likove sa drugim likovima, tela sa drugim organima. Pri tome se koriste odnosima duže – kraće – jednako dugo; veće – manje – jednako; lakše – teže – jednako teško; brže – sporije – jednako … Kroz ovakvu poređenje deca shvataju osnovne odnose među datim veličinama. Poređenje je mnogo lakša ukoliko su predmeti koje upoređujemo manipulativni, odnosno mogu se dovesti jedan blizu drugog.
Kod ovakve poređenja deca se obično dosete da se mogu poslužiti nekim pomoćnim sredstvom, kao što je na primer olovka, kako bi izvršili poređenje. Drugim rečima, deca su otkrila smisao i postupak merenja. Olovka u ovom slučaju postaje fizikalna jedinica za merenje. Isti postupak nastavljamo koristeći kao fizikalne jedinice olovke, spajalice, korak, lakat i slično. Bilo bi dobro potkrepiti postupak pričama o tome kako su se i u istoriji na sličan način razvijala ljudske znanja o merenjima. Problem na kojeg navodimo decu jeste činjenica da naši koraci, laktovi ili olovke nisu jednako dugi, čime nisu ni dobar instrument za merenje.
Nakon navedenih aktivnostima, kojima su deca usvojila najvažnije – koja se svojstva mere i kako se provodi sam postupak merenja, sledi upoznavanje standardizovanih mernih jedinica. Svaka se merna jedinica uvodi počevši od one koja je deci najbliža. Težište kod ove aktivnosti ne treba i ne sme biti na nazivima i skraćenicama za merne jedinice, već na njihovom perceptivnom upoznavanju. To znači da deca moraju videti koliko je masa jednog kilograma, prikazati ga, tražiti oko sebe objekte slične težine. Tek kada deca dobro perceptivno dožive merne jedinice, mogu shvatiti i naučiti standardne kratice kojima ih označavamo.
Uz sve aktivnosti vezane uz merenje, potrebno je stalno podsticati decu procenu merene veličine. Ovo nije nimalo lako, kako deci tako ni vaspitačima. To je i razlog zbog čega vaspitači često izbegavaju ovu važnu aktivnost. Šta se procena češće vrši, ona postaje preciznija i tačnija. Mesar koji svakodnevno reže i važe meso mnogo će tačnije odrezati komad mesa tražene mase nego osoba koji s tim nema iskustva. Krojač će od oka proceniti obim nečijeg struka, a električar će precizno odrediti dužinu kabla kojeg mora odseći. Ukoliko želimo postati precizni u procenama, trebamo što češće procenjivati. Nakon postupka merenja, upoređujemo našu prethodnu procenu s dobijenim rezultatom i na taj način korigujemo svoju buduću procenu.
Mnogo je važnije da deca poznaju merne jedinice, da ih znaju primeniti u pravom kontekstu, da dobro procenjuju i da poznaju postupak merenja.
U radu ćemo kratko prikazati didaktička sredstva koja vaspitači mogu da koriste kako bi deci priblizila pojam merenja mase tela.