Dijaloški odnos u geštalt terapiji

PRVI DEO
„Ko kaže Ti, nema nikakvu stvar za predmet. Jer tamo gde nešto postoji i nešto drugo, svako Ono se graniči sa drugim Ono, Ono jeste samo po tome što se graniči sa drugim. Ali tamo gde se kaže Ti nema nijedne stvari. Ti se ni sa čim ne graniči. Ko kaže Ti, nema nikakvu stvar, nema ništa. Ali se nalazi u odnosu.“ (Buber, 1977: 6)
1.    Uvod
Dijaloški odnos, koji je u geštalt psihoterapiji posebno apostrofiran, razvio se iz ideja egzistencijalistički orijentisanog filozofa Martina Bubera (Sills & Joyce, 2009). Inače u terapiji možemo pronaći pet prožimajućih vrsta terapijskog odnosa:
1.    radni savez,
2.    „nezavršeni“/transferni/kontratrsansferni odnos,
3.    reparativni i/li razvojni odnos,
4.    transpersonalni odnos i
5.    Ja-Ti ili dijaloški odnos  (Clarkson, 1997).
Petruška navodi da upravo Ja-Ti ili dijaloški model terapijskog odnosa ima najviše sličnosti sa lekovitim odnosima u svakodnevnom životu. Geštalt terapija je, više nego druge psihoterapijske škole, darovala ovu vrstu odnosa psihoterapiji (ibid.).
2.    Egzistencijalni susret u terapiji
Geštalt terapija se u potpunosti bazira na dijaloškom egzistencijalizmu tj. na Ja-Ti kontaktu i povlačenju (Clarkson, 1989). Egzistencijalni dijalog je susret dveju osoba kao osoba, pri čemu svaka reaguje i na nju utiče druga, Ja i Ti (Yontef, 1990). Terapeut i klijent su u ovoj vrsti terapijskog odnosa emotivno uključeni na isti način kao što i dve osobe u egzistencijalnoj dilemi stoje u nekoj vrsti uzajamnosti (Clarkson, 1997).
Egzistencijalni dijalog predstavlja poseban oblik kontakta i u tom smislu se ovaj pojam koristi u geštalt terapiji, s tim da je značenje prošireno tako da obuhvati i susret dveju osoba kao osoba i bez reči, u smislu gestova i neverbalnih zvukova (Yontef, 1990). Geštalt terapija je egzistencijalistička jer naglašava sadašnji, ljudski aspekt klijentove egzistencije u njegovom životu i u svakom trenutku terapijske seanse odnosno mogućnost klijenta da, uz pomoć svesnosti, izabere svoju egzistenciju. Takođe, geštalt terapija je egzistencijalistička jer zauzima poseban stav prema povezivanju, ona naglašava važnost Ja-Ti dijaloga, susreta ili egzistencijalnog susreta (ibid.).
3.    Svaki kontakt je dijalog, ali nije svaki dijalog kontakt
Za razliku od kontaktiranja, za koji postoji mnogo načina da se ostvari, uzajamni i autentični dijalog redak je događaj (Hycner, 1990). Dijalog je prepoznavanje tajanstvenosti i vrednosti drugog bića, koje postoji nezavisno od naših potreba i svesnost da smo tajanstveno povezani i istovremeno – odigravanje sličnog iskustva i u drugom biću – to je trenutak susreta, koji je istovremeno spojenost i razdvojenost (zbog čega se dijalog u ovom kontekstu ne može izjednačiti sa konfluencijom). Nakon tog iskustva ni jedan od učesnika nije isti kao trenutak ranije, taj susret je „nešto više“ od zbira onoga što su oboje pojedinačno uneli u situaciju (ibid.). I Clarkson (1997) to iskustvo označava kao transformirajuće i za terapeuta i za klijenta, kao nešto što se nikada nije desilo (ne radi se o npr. nezavršenom poslu iz prošlosti), već nešto što se prvi put, sada-i-ovde dešava, istinski doživljaj odnosa.
Vrhunac ljudske interakcije su dve osobe koje obe komuniciraju iz Ja-Ti pozicije, to su dva bića koja su potpuno prisutna jedno za drugo u onome što se naziva „Ja-Ti momenat“ ili u geštalt terapiji – momenat „potpunog i vibrantnog kontakta“ (Sills & Joyce, 2009). To su obično retki i kratki momenti, i u životu i u terapiji, „(…) kada je ostvarena duboka povezanost, često bez reči, izvan vremena, koja prevazilazi uobičajene granice jednog odnosa (ibid.: 56). Zinker (po ibid.) u nešto složenijem smislu to opisuje kao „izraz prisustva samog Boga“.