Ekološki rizik

Koncept rizika
Analiza ekološkog rizika je sastavni element procesa donošenja ekoloških odluka. Donosioci ekoloških odluka moraju prvo identifikovati sve rizike i oceniti mogućnost negativnih uticaja na životnu sredinu. Na toj osnovi biće omogućen izbor najpodesnijeg pravca akcije za smanjenje rizika. Realno, ne mogu svi ekološki rizici biti eliminisani. Zbog toga je važno da donosioci ekoloških odluka odrede koliki je taj nivo rizika kojii bi društvo moglo da toleriše. Neophodno je odrediti prihvatljiv nivo rizika.
Sa stanovišta ekološke ekonomije, upravljanje ekološkim rizikom trebalo bi bazirati na analizi troškova i koristi (cost – benefit analysis) sa smanjenjem ekoloških šteta. Nažalost, menadžeri su često suočeni sa nedostatkom podataka neophodnih za potpunu procenu troškova i korisiti smanjenja ekološkog rizika. Rizik se može definisati kao negativno procenjena posledica čije je ostvarenje neizvesno. Iz same definicije rizika, da bi se izbegle negativne posledice, slede dva osnovna zadatka a to su: identifikacija i procena rizika, i reagovanje na rizik.

Vrste rizika

1. Dovoljno preduzet rizik i
2. Nametnut rizik

Dobrovoljno preuzet rizik
Ova kategorija rizika podrazumeva rizik koji je obazrivo i promišljeno preuzet na individualnom nivou. On je rezultat svesne odluke. Svakog dana ljudi donose lične odluke o preduzimanju određenih aktivnosti koje implicitno povećavaju ili smanjuju nivo rizika koji su oni kao pojedinci izabrali da prihvate. Iako je u pitanju dobrovoljno preuzimanje rizika, neke aktivnosti kriju u sebi rizik koji je u momentu preduzimanja aktivnosti neuočen. Mnogi dobrovoljno preuzeti rizici rezultat su lične odluke opreduzimanju određenih aktivnosti koje su sastavni deo svakodnevnog života (npr. pušenje cigareta).
U slučaju dobrovoljno preuzetog rizika javni sektor po pravilu nije uključen , ili igra veoma malu ulogu. Kada Vlada interveniše, njena intervencija je najčešće ograničena na identifikovanje uslova ili proizvoda koji su potencijalno opasni, kao i na prezentaciju informacija društvu o takvim opasnostima. Na ovaj način Vlada pomaže pojedincima u identifikovanju i proceni rizika, ali im ne nameće odluke o načinu reagovanja.

Nametnut rizik
Nametnuti rizik je onaj rizik koji se nalazi izvan kontrole pojedinca i koji je rezultat određene “tvrdoglave” odluke.

• Primeri nametnog rizika:
• Štete na imovini i povrede prouzrokovane prirodnim katastrofama (rizk od šteta koje prouzrokuje uragan ili zemljotres nije dobrovoljno preuzet, iako određena verovatnoća nastanka takvih događaja postoji),
• Zagađenje vazduha,
• Skladištenje opsanog otpada (opasnost od izloženosti hemikalijama nastaje kao eksterni efekat proizvodnje, prometa opasnog otpada ili korišćenja proizvoda u potrošnji).

Rizik je značajan zbog toga što se uticaji međusobno prožimaju i proširuju na ljudsko zdravlje i životnu sredinu.
Zbog toga što su izvori nametnutih rizika izvan kontrole pojedinca, njihova pretnja mora biti posebna vrsta javnog problema. Vlada mora nastojati da kontroliše izloženost društva određenim nametnutim rizicima. Kada su u pitanju hemijske zagađujuće materije, Vlada može preuzeti najveći deo odgovornosti za smanjenje izloženosti društva ovoj opasnosti uvođenjem zakonske kontrole. Zabranom opasnih hemikalija smanjenje rizika vodi na nulu, dok u manje ekstemnim slučajevima javni sektor može ograničiti korišćenje hemikalija ili ograničiti njihovo izbacivanje u životnu sredinu.