Epilepsija

Uvod

Epilepsija (od starogrčkog glagola ἐπιλαμβάνειν koji znači „zgrabiti, ščepati ili pogoditi“) je grupa dugotrajnih neuroloških poremećaja koje karakterišu epileptični napadi. Ti napadi su epizode koje mogu varirati od kraćih i skoro neprimetnih do dugih perioda snažnog trzanja. Kod epilepsije, napadi se obično ponavljaju, i nemaju neposredan osnovni uzrok dok se napadi koji se javljaju zbog posebnog uzroka ne smatraju da predstavljaju epilepsiju.
U većini slučajeva uzrok je nepoznat, iako se kod nekih ljudi, između ostalog, epilepsija razvija kao posledica povrede mozga, moždanog udara, raka mozga, i zloupotrebe droge i alkohola. Epileptični napadi su posledica preterane ili abnormalne aktivnosti kortikalnih nervnih ćelija u mozgu. Dijagnoza tipično podrazumeva isključivanje drugih stanja koja bi mogla prouzrokovati slične simptome (kao što je sinkopa) kao i otkrivanje prisustva bilo koji drugih neposrednih uzroka. Epilepsija se često može potvrditi elektroencefalogramom.
Epilepsija se ne može izlečiti, ali se napadi mogu kontrolisati lekovima u oko 70% slučajeva. Kod onih čiji napadi ne reaguju na lekove, operacija, neurostimulacija ili izmene u ishrani mogu doći u obzir. Nisu svi epileptični sindromi doživotni, i kod znatnog broja ljudi dolazi do poboljšanja do te mere da im lekovi više nisu potrebni.
Oko 1% ljudi širom sveta (65 miliona) ima epilepsiju, a gotovo 80% slučajeva se javlja u zemljama u razvoju. Epilepsija postaje češća kako ljudi stare. U razvijenom svetu, početak novih slučajeva se javlja najčešće kod odojčadi i starijih ljudi; u svetu u razvoju to je kod starije dece i mlađih odraslih osoba, zbog razlika u učestalost osnovnih uzroka. Oko 5-10% svih ljudi će imati neizazvan napad do 80-te godine života, a šansa da dožive drugi napad je od 40 do 50%. U mnogim oblastima sveta osobama sa epilepsijom je ograničena vožnja ili im nije dozvoljena, ali većina može ponovo da vozi nakon perioda bez napada.

Dijagnoza i klasifikacija

EEG može pomoći u određivanju lokalizacije fokusa epileptičnog napada.
Dijagnoza epilepsije se uoobičajeno postavlja na osnovu opisa epileptičnog napada i povezanih događaja. Elektroencefalogram i neuroimidžing su takođe uobičajeni deo dijagnostike. Mada su česti pokušaji da se odredi o kojem je tačno epileptičnom sindromu reč, to nije uvek moguće. Video i EEG monitoring može biti od koristi kod težih slučajeva.
Osobe sa epileptičnim napadom trebalo bi da budu klasifikovane prema tipu epileptičnog napada, osnovnom uzroku, sindromu epilepsije, kao i na osnovu događaja za vreme i neposredno oko vremena odigravanja napada. Vrste epileptičnih napada se raspoređuju prema tome da li je izvor napada lokalizovan (fokalni epileptični napadi) ili raspodeljen (generalizovani napadi) unutar mozga. Generalizovani napadi se dele prema uticaju koji imaju na telo i uključuju: tonično-klonični (grand mal), absens (pti mal), mioklonični,klonični, tonični i atonični epileptični napad. Neki napadi, kao što su epileptični spazmi, nepoznatog su tipa
Fokalni epileptični napadi (prethodno poznati kao parcijalni epileptični napadi) ranije su bili podeljeni na jednostavni parcijalni i kompleksni parcijalni epileptični napad. Ovo se više ne preporučuje, već se umesto toga daje prednost opisivanju toga šta se dešavalo tokom epileptičnog napada.