Zaštita životne sredine i poslovna etika

UVOD

Poslednjih godina, velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim delovima sveta, na svim nivoima, u okviru svih organizacija. Ekološki problemi su posebno uticali na mnoge organizacije, na njihov menadžment, ali i na vodeće menadžere. Organizacije su morale da prate i da se pridržavaju zakonskih propisa o ekološkim pitanjima, morale su da se bave reakcijam ajavnosti u pogledu određenih ekoloških problema. Mnoge organizacije počele su da razvijaju nove proizvodne procese koji ne dovode do ugrožavanja čovekove životne sredine. Neke organizacije su svoju delatnost usmerile ka raščišćavanju ekoloških oštećenja do kojih je većdošlo.Tako se menadžeri sve više i sve češće susreću sa brojnih pitanjima i brojnim problemima zaštite i očuvanja čovekove sredine. Liste ekoloških problema sa kojima se organizacije neminovno susreću izuzetno je dugačka isvakim danom sve obuhvatnija.Vidljivi efekti ekološke krize ogledaju se u brojnim globalnim problemima, od zagađenja prirodne sredine, do nedostatka hrane.
Zagađenje prirodne sredine ispoljava se na različite načine i ima mnogo oblika ovog ispoljavanja. Promena klime na planeti uzrokovana je čovekovom delatnošću. Došlo je do pregrevanja planete. Naime, veoma malo povećanje temperature bilo bi dovoljno da se klima znatno izmeni. Jer, gasovi iz staklenika, koji se oslobađaju sagorevanjem goriva na bazi ugljenika, zadržavaju toplotu u atmosferi i kako procenjuju naučnici doćiće do globalnog zagrevanja.To će za posledicu imati viši temperaturu za otprilike 1,5° do 4,5° Celzijusa ( ako se ovako nastavi) , gusto naseljeni delovi kopna će nestati, morska voda će prodreti dalje u unutrašnjost i uzvodno u reke zagađujući pri tome podzemne sveže vode. Promena klime će verovatno smanjiti raznolikost biljnih vrsta.
Ugrožavanje čovekove prirodne sredine tako je poprimilo globalni karakter, kriza je postala prioritetan problem savremenog društva koji se mora rešavati.
 

O EKOLOGIJI
Ekologija je nauka koja proučava međusobne odnose živih bića i životne sredine, ili tačnije – to je nauka koja izučava odnose živih bića prema sredini u kojoj žive, odnos sredine prema živim bićima i međusobni odnos živih bića u određenoj sredini. Ova nauka je utemeljena tek u 20. veku.
Naglo pogoršanje stanja prirode, sve veći broj zagađujućih materija koje se raznose atmosferom, tlom i vodenim površinama usled enormnog razvoja industrije i saobraćaja motornim vozilima, uz neštedljivo korišćenje fosilnih goriva uglja, nafte i zemnog gasa, dovodi čovečanstvo, pa i ovu nauku, pred velike probleme hoda kroz budućnost. Porast svetskog stanovništva do granica mogućeg opstanka, uz istovremeno smanjenje klasičnih izvora energije i ograničenih zaliha hrane zahtevaju ozbiljno preispitivanje čovekovih želja i mogućnosti da skladno živi na Zemlji i sa njenom prirodom koja se sve više uništava ljudskim aktivnostima. Izmene globalne klime, sve veći porast ugljendioksida u atmosferi usled njegove velike produkcije u industriji, ali i smanjenjem zaštitnog šumskog Zemljinog pojasa, planetarni efekti “staklene bašte”, smanjenje ozonskog omotača koji zaustavlja škodljivo ultraljubičasto zračenje, uz istovremeni porast radioaktivnog zračenja usled sve većeg korišćenja nuklearnih sirovina za dobijanje neophodne energije i upotrebe i gomilanja atomskog naoružanja, kazuju da se čovečanstvo nalazi na tački velike prekretnice: ili će nastaviti dosadašnjim putem koji ga vodi u samoubilaštvo, ili će svoje aktivnosti i svoj život prilagoditi mogućnostima planete.
Jedna od najbitnijih i najraširenijih poruka ekologa je “misliti globalno a delovati lokalno”. To znači da nije dovoljno znati šta čoveku preti, već je neophodno znati i kako se od tih pretnji sačuvati, pa i kako ih preduprediti da se kao pretnje i ne pojavljuju.