Универзитет у Нишу

Економски факултет

Приступни рад

Осигурање у пољопривреди

Предмет: Аграрна политика

Студент: Марија Станковић

Ментор

Бр. индекса: 1230

проф. Соња Јовановић

Осигурање у пољопривреди

Марија Станковић

Садржај

Увод

1. Основна обележја осигурања

1.1. Дефиниција осигурања

1.2. Функције осигурања

1.2.1. Функција заштите

1.2.2. Финансијска функција

1.2.3. Социјална функција

1.3. Елементи осигурања

1.3.1. Предмет осигурања

1.3.2. Ризик

1.3.3. Осигурани случај

1.3.4. Премија осигурања

1.3.5. Бонус и малус

1.3.6. Франшиза

1.3.7. Технички резултат

1.3.8. Накнада из осигурања

1.4. Субјекти осигурања

1.4.1. Осигуравач

1.4.2. Осигураник

1.4.3. Уговарач осигурања

1.4.4. Корисник осигурања

1.4.5. Заступници и посредници осигурања

1.5. Врсте и подела осигурања

2. Осигурање пољопривреде

2.1. Осигурање биљне производње

2.1.1. Предмет осигурања

2.1.2. Осигуране опасности

2.1.3. Услови осигурања и утврђивање премије

2.1.4. Утврђивање накнаде штете

2.2. Осигурање животиња

2.2.1. Предмет осигурања

2.2.2. Осигуране опасности

2.1.3. Услови осигурања и утврђивање премије

2.1.4. Утврђивање накнаде штете

3. Тржиште осигурања пољопривреде у Републици Србији

Закључак

Литература

Осигурање у пољопривреди

Марија Станковић

1. Основна обележја осигурања

1.1. Дефиниција осигурања

Осигурање је институција која надокнађује штете настале у друштву, у његовој

привреди или код људи, услед дејства рушилачких природних сила или несрећних случајева.
Оно пружа економску заштиту осигураницима (правним и физичким лицима) од штетних
дејстава и економских поремећаја до којих долази када настане осигурани случај, односно
када се оствари ризик у свим фазама друштвене репродукције, или у свакодневном животу
људи.

Осигурање представља удруживање свих оних који су изложени истој опасности, с

циљем да заједнички поднесу штету која ће задесити само неке од њих. Основа осигурања
лежи у начелу узајамности и солидарности. Преко осигурања се изједначавају ризици на
прихватљивом много нижен нивоу, атомизирају се. Распоређивање ризика на мноштво
осигураника, тј. уситњавање крупних штета на више малих и даље њихово нивелисање на
битно нижем нивоу је

техничка

суштина осигурања. Технички аспект осигурања

подразумева развијање и примену математичко-статистичких инструмената којима је циљ да
сегментацијом неизвесних догађаја, обухватом што бројнијих и прецизнијих информација и
података о настанку неизвесних догађаја, практично утврди вероватноћу настанка одређеног
догађаја који има или може имати утицаја на осигуранике.

Економска

суштина се огледа у циљу који се постиже у осигурању и то су функције

осигурања. Организовање материјалних средстава потребних за накнаду будућих штета и
исплату обавеза из осигурања карактерише осигурање као економски институт привредног
живота, којим се штити друштвени и привредни развој од економско штетних последица
деловања природних сила и несрећног случаја. Тиме је у суштини одређена основна сврха
осигурања ради које је оно настало, а темељи се на економско – техничким начелима
специфичним за осигурање.

Осим ових, осигурање има и

правни

аспект, који представља уређивање веома бројних

правних односа који нужно настају у осигурању удруживањем средстава за обештећење свих
осигураника које задеси штета.

Својим организационим деловањем у друштву, осигурање

ствара и одређене односе између осигураника и осигуравача, па је стога осигурање и правна,
односно стручно – техничка категорија.

Кроз различите видове покрића, односно врсте заштите, делатност осигурања је

присутна у свакодневном животу. Правна лица и појединци су изожени непрекидној
могућности дешавања опасности које могу да проузрокују штету. Осигурање представља
један од најважнијих видова обезбеђења од таквих догађаја и представља економску нужност
свакоме ко води рачуна о безбедности у пословању и свакодневном животу.

1 Момчиловић Игор, „

Осигурање у функцији раста и развоја сектора пољопривреде

“, Магистарски рад,

Универзитет Сингидунум, 2004., стр.30.

2 Петрановић Владимир, „

Осигурање и реосигурање

“, Информатор, Загреб, 1984., стр.1.

3 Маровић Борис, Авдаловић Веселин, „

Осигурање и управљање ризиком

“, Бирографика, Суботица, 2004.,

стр.18.

Осигурање у пољопривреди

Марија Станковић

1.2. Функције осигурања

У теорији се могу наћи различити приступи функцијама осигурања, али сви они се

могу свести на три основне функције осигурања:

–

функција заштите,

–

финансијска функција и

–

социјална функција.

1.2.1. Функција заштите

Заштита (чување) имовине је основна функција осигурања, што говори да су остале

две углавном изведене. Од настанка, па све до данас, кључни задатак осигурања јесте
економска заштита осигуране имовине и лица. Значај ове функције је потпуно разумљив јер
су обезбеђење човека, привреде и друштва у целини предуслов његовог опстанка и напретка.

У смислу заштите имовине и лица може се посматрати непосредно и посредно

деловање осигурања. Непосредно дејство се не одвија самостално, већ у склопу напора
других друштвених фактора. Директна заштита се спроводи применом бројних мера и
поступака који се могу поделити у две велике групе: превентивне и регресивне мере.

Превентивне мере су сви поступци, средства и акције који имају сврху да отклоне

узроке који изазивају штетне догађаје угрожавајући било човека, било његову имовину, како
би се такви догађаји што ређе дешавали. Оне не показују исту ефикасност код свих ризика
јер, постоје субјективни ризици који зависе од човековог понашања и објективни ризици на
које човек не може да утиче (земљотрес, суша, град). Такође, човек може својим поступцима
и предузимањем заштитних мера да спречи узрок који изазива штету, али и може својом
непажњом, немарношћу или чак намерно сам изазвати остварење ризика. Ова страна је врло
значајна за оцену ризика, а њен утицај зависи од врсте осигурања и обима у коме људски
фактор може утицати на величину ризика.

Превентивна функција се остварује системом материјалних мера, системом попуста у

премијама и системом санација. Системи попуста и санација представљају, у суштини,
стимулисање осигураника на бољу сопствену заштиту осигуране имовине. Ова три система,
уколико су добро конципирана, могу да дају добре резултате у смањивању броја штета и
обима њиховог дејства.

Слично мерама первенције, и репресивне мере су врло бројне: здравствене

интервенције, спасавање људи и животиња из поплављених подручја, лечење оболеле стоке и
тако даље. Ове мере спадају у оне које се јављају након настанка осигураног случаја, да би
штета била што мања.

Посредно, осигурање штити имовину надокнађивањем штете, односно исплаћивањем

осигураних сума из средстава прикупљених уплатама премија. То представља осигурање у
ужем смислу. Осигурање не може да спречи настанак штетног догађаја или деловање случаја,
али се њиме остварује посредна – економска заштита, ради које осигурање и постоји.

4 Милорадовић Јова, „

Осигурање

“, Факултет за услужни бизнис, Сремска Каменица, 2006., стр.6.

Осигурање у пољопривреди

Марија Станковић

1.3. Елементи осигурања

Техничку основу осигурања чине елемнти осигурања и видови осигурања. Елементи

осигурања су бројни и њихово познавање је услов разумевања функција осигурања. У
литератури се сусреће различита категоризација елемената осигурања, али се углавном
говори о следећим:

–

предмет осигурања,

–

ризик осигурања,

–

осигурани случај,

–

премија осигурања,

–

бонус и малус,

–

франшиза,

–

технички резултат и

–

накнада из осигурања – одштета.

Техничка организација са овим елементима има три задатка битна за функционисање

осигурања:

–

да одреди колико ће новчаних средстава годишње бити потребно да уђе у
осигуравајући фонд на име премије,

–

да расподели овај износ на осигуранике, тј. да утврду потребну величину премије, и

–

да у осигурањима која се заснивају на тзв. капитализацији, израчунава премијске
резерве.

Пошто статистички резултати које користе осигуравајуће комапније показују

релативне средње вредности, у пракси су могућа и одступања од њих. За неутрализацију тих
одступања техника осигурања је пронашла одговарајућа средства: компензацију у времену и
простору. Компензација у простору се остварје директно, ако се број учесника у осигурању
што више повећа, или индиректно раздеобом ризика с другим осигуравачима (саосигурањем
и реосигурањем). Компензација у времену се реализује тако што се формирају резерве
сигурности од вишка наплаћених премија у поређењу са исплаћеним износима по основу
накнаде из осигурања у појединим годинама, а које служе за покривање негативних
одступања, тј. већих штета од мањих уплата.

1.3.1. Предмет осигурања

Предмет осигурања је свака ствар, материјално добро или имовински интерес над

неком   материјалном   ствари   којој   прети   нека   опасност,   оштећење   или   губитак.   Предмет
осигурања   може   бити   и   лице   над   којим   се   може   остварити   ризик.   Постојање   предмета
осигурања   представља   услов   закључења   уговора   о   осигурању.   Неопходно   је   дефинисати
предмет осигурања појединачно код сваке врсте осигурања.

6 Авдаловић Веселин, Петровић Евица, „

Менаџмент ризика и осигурање

“, Економски факултет, Ниш, 2011.,

стр. 6.