Investiciono Bankarstvo – Stanje u Srbiji

UVOD

Banke su finansijski posrednici koji kupuju od onih koji ta sredstva imaju i koji su spremni da ih prodaju, da bi ih prodale onima koji žele da ta sredstva kupe.
Investicione banke predstavljaju finansijske istitucije za obavljanje svih aktivnosti u vezi sa pripremom emisija i plasmanom hartija od vrednosti.Investicione banke spadaju u red najpouzdanijih finansijskih institucija zbog niza mehanizma za umanjenje i otklanjanje rizika poslovanja.
Investiciono bankarstvo podrazumeva pruzanje čitavog spektra razlicitih bankarskih usluga. U obavljanju ovih poslova banke su angažovane od davanja saveta-konsaltinga, pomoci oko pripreme registracionih izveštaja i objavljivanju prospekta za javnu ponudu hartija od vrednosti, preko usluga pokroviteljstva emisije, sve do poslova u vezi plasmana emisije, garantovanja ili čak otkupa.
Ove poslove investicione banke mogu obavljati u svoje ime i za tudj račun ili u tudje ime i za tudj račun. Investicione banke posluju kako na primarnom, tako i na sekundarnom tržištu kapitala i posluju dugoročnim ali i kratkoročnim finansijskim instumentima.
Investicione banke su kreatori tržišta, u smislu, da proveravaju da li postoji tržište za nove hartije od vrednosti koje treba emitovati. Investicioni bankari ne prihvataju depozite niti odobravaju poslovne i potrošačke kredite.
Tradicionalno se pojmom investicionog bankarstva podrazumeva prikupljanje kapitala i plasman hartija od vrednosti i pružanje brokersko-dilerskih usluga.
Investiciono bankarstvo danas podrazumeva širok spektar aktivnosti. Prilagođavajući se trendovima i potrebama klijenata, investiciona banka pored tradicionalnih poslova svojim klijentima (korporacijama, vladama, lokalnim vlastima) pruža i savetodavne usluge, vrši različita istraživanja za sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne partnere.

NASTANAK I RAZVOJ
Investiciono bankarstvo se kao takvo razvijalo u SAD. Smatra se da je prva investiciona banka bila firma iz Čikaga, vlasništvo Herisa i Forbsa, osnovana 1880. godine. Pre ovog perioda su se za prikupljanje kapitala koristile usluge tzv.agenata, pojedinaca koji su se trudili da prikupe traženi novac na sve moguće načine. Kako se ova praksa pokazala kao nedovoljno efikasna, krajem XIX veka agente zamenjuju trgovci akcijama. U istom periodu dolazi do formiranja mnogih banaka, koje deluju kao posrednici između investitora i kompanija kojima je kapital potreban. Tako je 1901.godine, „JP Morgan&Co.” organizovala udruženje koje je prikupilo 1,5 milijardi dolara, u cilju integrisanja velikog broja proizvođača čelika u korporaciju „United Steel Corporation”.
Oktobra 1929. godine dolazi do sloma tržišta hartija od vrednosti i u periodu od 1933. do 1934. godine, predsednik Ruzvelt inicira tri nova zakona – Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o bankama (Glass–Steagall Act) i Zakon o berzama. Predloženim zakonima se reguliše tržište kapitala i osnivaju adekvatne institucije.Zakon o bankama dalje razdvaja poslove komercijalnog i investicionog bankarstva.
Poslednje decenije XX veka karakteriše nagla ekspanzija finansijskog sektora.Razdvajanje komercijalnog i investicionog bankarstva više nije imalo smisla. U SAD, Zakon o bankama je reformisan 1999. godine, čime je otvoren put ka stvaranju bankarskih grupacija.Investicionim bankarstvom se danas bave sve velike banke – u centru bankarske grupacije se, po pravilu, nalazi investiciona banka. Danas su vodeće investicione banke (tzv. bulge-bracket) Citigroup Global Markets, Credit Suisse First Boston (CSFB), Goldman Sachs, JP Morgan, Lehman Brothers, Merrill Lynch i Morgan Stanley.