Istorija umetnosti antičke Grčke

P O Č E C I G R Č K E A R H I T E K T U R E
Razvoj javnih i sakralnih arhitektonskih spomenika odredio je grčki religiozni antropomorfizam. Želja grčkih arhitekata i skulptora da svaki hram bude umetničko delo može se objasniti slobodnim odnosom Grka prema bogovima. Grk je voleo svoje bogove i smatrao ih pre zaštitnicima nego gospodarima nad životom i smrću. Antički hram je u stvari predstavljao kuću božanstva, a ne zborno mesto vernika kao što su hramovi savremenih religija. Takvoj božanskoj kući Grci su posvećivali posebnu pažnju, za razliku od kuća u kojima su sami stanovali – privatne kuće Grka su svojim siromašnim i trošnim izgledom sasvim odudarale od hramova. Grčki hram je dopuštao čitavim grupama umetnika – arhitektama, skulptora, ređe i slikara da svoja znanja i veštine prenesu na površinu, oblik i razmere ove građevine.
Arhitekti su morali imati široko i solidno obrazovanje, pa su ih Grci smatrali najpre naučnicima, pa tek onda umetnicima. Grčka monumentalna arhitektura počinje hramom.
U geometrijsko i arhajsko doba glavni građevinski materijal bili su cigla i drvo. Kamen, a naročito mermer, je vrlo sporo napredovao u arhitekturi.  Grčki hram se prvobitno sastojao od dva dela. To su bili:

• PRONAOS (trem ili predvorje) ; i
• NAOS (dom božanstva).

Razvijeniji oblici hramova imali su i začelje – OPISTODOM (riznicu hrama, a neki i ADITON – glavno svetilište. Ispred hramova se obično nalazio žrtvenik, a okolina hrama je morala biti slobodna i bez profanih zgrada.  Za dosad najstariji grčki hram smatra se tzv. ”Kuća Naksijaca” na Delosu iz H veka pne. Hram argivske Here nedaleko od Korinta sagrađen je u IX
veku pne.

S T I L O V I G R Č K E A R H I T E K T U R E
Osnovna obeležja i odlike grčkih hramova mogu se izdvojiti u dve glavne vrste: jednu vrstu čini tip, a drugu stil građevine. Tip hrama zavisi od njegovog spoljnog oblika i broja i rasporeda stubova. Tako postoji 7 tipova hramova:

1) hram u antama (templum in antis) ;
2) prostilan;
3) amfiprostilan;
4) monopter (peripter) ;
5) dipter;
6) pseudodipter;
7) hipetralni (otvoreni) hram.

Prema broju stubova na fasadi, hram je mogao biti:

1) tetrastil (sa 4 stuba) ;
2) heksastil (sa 6 stubova) ;
3) oksastil (sa 8 stubova) ;
4) dekastil (sa 10 stubova).

Svi tipovi zgrada mogli su biti sagrađeni u jednom od tri osnovna arhitektonska stila ili u njihovim kombinacijama. U grčkoj arhitekturi se razlikuju tri građevinska reda ili stila – DORSKI, JONSKI i KORINTSKI. Razlike između ovih stilova ogledaju se na vrsti i izgledu stuba, arhitrava i rasporeda dekoracije.  DORSKI STIL – Zauzima prvo mesto po hronološkom redu razvoja
stilova. U primeni je od VII veka pne. Dorski stub izrasta sa trostepene baze hrama, tzv. Krepidome. Idući u visinu on se sve više sužava i ima samo malo proširenje na mestu sudara sila pritiska i potiska.  JONSKI STIL – Svoje ime duguje maloazijskoj Joniji u kojoj se najranije pojavljuje. Iako je nastao pre VII veka pne, jonski stil počinje svoj razvoj tek od početka VI veka, da bi najviši domet dostigao u V veku pne.  Jonski stub je viši i vitkiji od dorskog, pa se naziva još i ”ženski”. Javlja se u tri varijante: eolskoj, istočnoj i zapadnoj.  KORINTSKI STIL – Raskošan je i kitnjast po svojim dekorativnim elementima i javlja se kao poslednji u grčkoj arhitekturi. Dolazi do izražaja u IV veku pne. Imitira devojačku gracioznost. Korintski stub
je vitak i bogato ukrašen pri vrhu. Pa i pored svog kitnjastog izgleda,  korintski stil nije stekao onaj ugled i popularnost kakav su imali dorski i jonski stil. Najmanje je prilagođen ukusu grčkog duha.