Karakteristike kognitivnog i psihičkog razvoja predškolske dece

UVOD

Dečja psihologija se najranije konstituisala od svih oblasti razvojne psihologije i danas je najrazvijenija. Dečja psihologija proučava razvoj psihičkog života u detinjstvu. Od prvih dana nastanka, pa sve do danas, okrenuta je praktičnoj primeni u svim oblastima rada sa decom, a posebno u obrazovanju i vaspitanju. Novija ispitivanja su otkrila da su razvoj i vaspitanje međusobno zavisni. Razvojni psiholozi različitih teorijskih orijentacija su saglasni da učenje i vaspitanje bitno utiču na razvoj. U teorijama psihičkog razvoja nalazimo pokušaje sistematizovanog objašnjavanja razvoja. Dobra teorija predstavlja pogodan okvir za naučno istraživanje koje obuhvata procese posmatranja, postavljanja hipoteza, proveravanja hipoteza i određivanja vrednosti hipoteza. Otuda je i uloga teorije ne samo da ujedini postojeće podatke o određenoj oblasti istraživanja, već i da bude putokaz za dalja istraživanja, otkrivanje novih informacija i objašnjavanje uzročno-posledičnih odnosa proučavanih pojava koje pomažu da se one shvate.

2. Kognitivni razvoj dece
Kognitivni razvoj je proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do dostizanja zrelosti. Obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese, stadijume u razvoju (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja) i njihove efekte.Formiranje i struktuiranje ličnosti deteta, koje počinje u ranom detinjstvu odnosno u predškolskom periodu usko je povezano sa razvojem njegove emocionalne-voljne sfere,njegovih interesovanja i motiva ponašanja. Veoma važan uticaj na kognitivni razvoj ima društveno okruženje, a posebno njegova interakcija sa odraslima.
U ranom detinjstvu dete ne razlikuje ulogu odraslog i neshvata sopstveni položaj i građenje specifičnih odnosa. Sa uzrastom se događaju mnoge promene u socijalnom položaju dece. Postoje raličite teorije razvoja deteta Frojdova, Pijažeova,Geselova itd .
Tokom poslednjih deset godina teorije dečjeg razvoja kretale su se u okviru krajnjih suprotnosti.

Na jednom kraju su bile teorije prema kojima je mozak deteta pri rođenju bila tzv.prazna table i da je celokupni razvoj posledica učenja i iskustva.Ovakvo shvatanje bilo je praćeno vrlo često drastičnim stimulativnim vežbama u pokušaju da se razvoj unapredi ili ubrza, ali su takva očekivanja izneverena.
Na drugom kraju nalaze se teorije prema kojima su sve sposobnosti deteta urođene, unapred sadržane u mozgu, a njihovo razotkrivanje nastaje spontano, tokom bioloski određenog procesa razvijanje mozga.Ovakva shvatanja su negirala ili minimizirala uticaj sredinskih činilaca i iskustva na razvoj i vodila pasivnom stavu u tretmanu dece sa uporednim razvojem u iščekivanju da će se određena funkcija javiti kada mozak bude za to dovoljno zreo.Najpoznatije zastupanje ovakvih shvatanja bio je Gezel.Savremena shvatanja vide razvoj kao rezultat interakcije bioloških i sredinskih činilaca, odnosno iskustva.Teorije dečijeg razvoja razlikuju se i po tome da li razvoj sagledavaju kao diskontinuiranu pojavu tj. teorije stadijuma i kontinuiranu, odnosno ne stadijumske teorije.