Klasifikacija bolesnika po sistemu progresivne nege

Progresivna zdravstvena nega je najviši nivo prilagođavanja nege bolesniku-korisniku zdravstvenih usluga, koji se postiže savremenim metodama u zdravstvenoj nezi, na osnovu pravila „Da svaka sestra ima svoje pacijente-korisnike“.[1]
Progresivna zdravstvena nega pruža mogućnost da svaka ustanova definiše sestrinske mera i aktivnosti, kategorizacije složenosti poslova i odgovornosti sestara-tehničara u službi zdravstvene nege, kako u javnim zdravstvenim ustanovama, tako i u privatnoj praksi.

Florens Najtingejl se samtra začetnicom savremene zdravstvene nege
Sve je nastalo tako što je Florens Najtingejl, među prvima, počela da razvrstava bolesnike prema potrebi za negom, pa su tako najteži bolesnici imali krevete koji su najbliži sestrama, a lakši najdalje. Za vreme Krimskog rata, sa 38 nudilja Florens je otišla na Krim, gde je organizovala bolnice i uvela značajne reforme u sanitetsku službu i negu ranjenika i bolesnika. Otvorila je prvu službu za medicinske sestre.
Njene učenice su otvorile škole takvog tipa u mnogim zemljama. U Beogradu 1924. godine izašla je prva generacija medicinskih sestara.
Pojam progresivna zdravstvena nega, prvi put je počeo da se primenjuje 1956. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj novouvedeni sistem prilagođavanja zdravstvene nege, trebalo je da označi novi pristup nezi bolesnika, koja je pre svega trebalo da bude na najvišem nivo prilagođavanja nege bolesniku-korisniku zdravstvenih usluga, koji se u datom trenutku razvoja medicine može postići savremenim metodama u zdravstvenoj nezi. Ovaj sistem je trebalo pre svega da se se zasniva na pravilima da se:
• bolesnici razvrstavaju u grupe prema stepenu neophodne zdravstvene nege,
• primeni odgovarajuće medicinske procedure i opreme,
• primeni rada stručnog osoblja prema školskoj spremi i radnom iskustvu.