Kritički prikaz članka: Novi kvalitet obrazovanja – šansa za bolju budućnost

Kritički prikaz članka: Novi kvalitet obrazovanja – šansa za bolju budućnost

Ovaj članak je objavljen u časopisu Pedagoška stvarnost LVII, 5-6 (2011), u Novom Sadu. Autori ovog članka su dr Radovan Grandić i dipl. pedagog – master, Milena Stipić. U uvodnom dijelu članka oni govore o inicijativi koja se mora preduzeti kako bi se ostvario sklad u čovjekovom žiotu. Kao glavni adut u ostvarenju skladnog života čovjeka ističe se obrazovanje. Pošto je obrazovanje širok pojam treba se pristupiti njegovoj osnovi, te na taj način odrediti u kom pravcu da ide. Tu nailazimo na potrebu za kvalitetnim obrazovanjem. Šta znači kvalitetno obrazovanje? Pod tim bi mogli podrazumijevati, možda čak i definisati, da je kvalitetno obrazovanje onaj vid prenošenja znanja koji omogućava lako, pristupačno i jasno sagledavanje znanja koje se prenosi, te osposobljavanje čovjeka za život. Iako je posljednji dio rečenice uopšten možemo onda samo pretpostaviti pred kakvim problemom su se nalazili autori ovog članka. Tu se takođe spominju pojmovi kao što su globalizacija, formalno i neformalno obrazovanje,…pojam znanje koje se posebno naglašava u rečenici koja govori da je znanje dio čovjeka, te se ispoljava kao najviša čovjekova vrijednost. U pogledu samog kvaliteta obrazovanja i njegovog unaprijeđivanja govori se i proširivanju obrazovanja.To znači da pored formalnog pristupa na kvalitet obrazovanja utiče i neformalni pristup. Stoga se naglašava da čovjek tokom cijelog života biva obrazovan, te se ispoljava potreba za što kvalitetnijim pristupom obrazovanja. Pojam globalizacija, u pogledu kvaliteta obrazovanja, nam govori da će se čovjek u bližoj budućnosti obrazovati u duhu “građanina svijeta“, ali isto tako i biti čuvar sopstvene kulture.
U poglavlju Novi kvalitet obrazovanja autori govore o reformi obrazovanja u pogledu njegovog kvaliteta i razvijajuće funkcije. Tu se spominje problem razlike u kvalitetu obrazovanja koje utiče na globalno tržište u pogledu roba, usluga, znanja i kapitala. Autori navode i dogovore o ujednačavanju pristupa kvaliteta u obrazovanju, gdje se i nametnuo problem „definisanja jedinstvene metodologije za upravljanje kvalitetom u obrazovanju“. Prije toga se postavlja pitanje kvalitetne škole, odnosno koliki je kvalitet formalnog obrazovanja? Ovdje se ističe mišljenje profesora Haiki K. Lutiena koji govori o tome kakva kvalitetna škola treba da bude. On navodi da kvalitetna škola mora da ima jasne ciljeve, dobar ambijent, vođe koji su sposobni da kvalitetno vode i sarađuju, partnerstvo škole, porodice i lokalne zajednice, te stalno provjeravanje i unaprijeđivanje kvaliteta rada škole. Saglasan sam sa mišljenjem profesora, ali bih ipak dodao da pojedine države ili gradovi nisu u mogućnosti da pruže potpuno ispunjenje ovih zahtijeva (kako u socijalnom, tako i ekonomskom pogledu). Opet to nipošto ne znači da ne teba težiti ka što kvalitetnijem obrazovanju, u ovom slučaju kvalitetnoj školi. Nadalje se govori o potpunom ovladavanju kvalitetom ili kako se još označava TQM(Total Quality Managment). Ovakav vid kontrole podrazumjeva stalno usavršavanje, te povećavanje efikasnosti kvaliteta obrazovanja. Napominje se da je samovrednovanje, odnosno afirmacija modela samovrednovanja, u školi jedna od opcija koja može da unaprijedi kvalitet znanja. To je veoma važno ukoliko škola želida preuzmeme inicijativu u pogledu unaprijeđivanja formalnog obrazovanja, ali nikako da zapostavi i neformalne uticaje. U daljem tekstu autori ističu ulogu Školskog razvojnog plana, koji se zasniva na koncenzusu „svih aktera razvojnog planiranja sa jasno definisanim ciljevima, ulogama i odgovornostima“.Školski razvojni plan je „vremenski oročen dokument za kontinuirano sistematsko planiranje unapređivanja rada škole“. Cilj ovakvog načina planiranja jeste što efikasnija i kvalitetnija škola, te samim tim i obrazovanje. U drugom poglavlju Formalno i neformalnoobrazovanjese govori o potrebi za neformalnim obrazovanjem. Ovakav stav potiče od toga da formalno obrazovanje nije dovoljno za potrebe savremenog društva, te jedino uspostavljanjem skladnih odnosa između formalnog i neformalnog obrazovanja je moguće govoriti i o njegovom napretku. Obrazovanje je „proces učenja koji se odvija tokom čitavog života“. U tekstu se dalje objašnjava i rangiranje neformalnog obrazovanja, što može dodatno da motiviše ljude na usavršavanje.Takođe se spominje opasnost od približavanja neformalnog u pravcu formalnom obrazovanja, jer bi time neformalno znanje izgubilo svoju specifičnost i na neki način spontanost. Neformalno stečeno znanje treba da posluži samo kao proširvanje znanja stečenog iz osnove formalnog obrazovanja. Tu se i ogleda njihova komplementarnost. Autori takođe spominju značajne evropske dokumente kojima Evropska Unija pripisuje važnost neformalnog obrazovanja.