Krivično procesne pravo

Pojam, karakteristike i deoba procesnih radnji
Krivični postupak se definiše kao skup procesnih radnji koje  preduzimaju procesni subjekti. Procesne radnje su delatnosti procesnih subjekata koje oni preduzimaju na osnovu svojih zakonskih ovlašćenja ili obaveza, pod zakonom utvrđenim uslovima, u propisanoj formi, sa određenom sadržinom u cilju zasnivanja, toka ili okončanja krivičnoprocesnog odnosa.
Krivičnoprocesne radnje preduzimaju procesni subjekti radi ostvarivanje prava koja im po zakonu pripadaju ili radi ispunjenja svojih zakonskih obaveza. Zakonsko regulisanje procesnih radnji predstavlja zaštitu postupka i  njegovih učesnika od samovolje i zloupotrebe. Radnje drugih lica u postupku (svedoka, veštaka i sl.) nisu krivičnoprocesne radnje, već samo radnje procesnih subjekata (suda ili  stranaka) koje se njima koriste za postizanje određenog krivičnoprocesnog cilja.
Krivičnoprocesna radnja se može manifastovati u činjenju i nečinjenju. Radnje nečinjenja: nedolazak na ročište, propuštanje izjavljivanja pravnog leka, ćutanje okrivljenog i sl) ne manifestuju se u spoljnom svetu već se samo manifestuje njihovo procesnopravno dejstvo – obustavljanje postupka, odbijanje tužbe, ukidanje presude itd. Da bi imala procesnopravno dejstvo radnja mora biti voljna i svesna. Radnja izvršena pod pretnjom, prinudom nema pravno dejstvo. Vršenje procesne radnje ima za cilj da se neposredno utiče na zasnivanje,
tok ili okončanje procesnopravnog odnosa. Ukoliko radnja nije neposredno vezana za predmet krivičnog postupka onda nije procesna radnja (vožnja sudije automobilom od kuće do suda). Cilj procesne radnje ne mora da se podudara sa ciljem krivičnog postupka jer subjekti preduzimaju radnje saobrazno svom procesnom interesu. Treba razlikovati procesne radnje od procesnih činjenica kao što je na primer smrt okrivljenog. Procesne činjenice neposredno utiču na tok postupka ali ne nastaju voljom procesnih subjekata pa stoga nisu radnje.
Karakteristika procesnih radnji je da se one preduzimaju u kontinuitetu i koncetrisano.
Kontinuitet u preduzimanjeu procesnih radnji ѕnači da se one preduzimaju po određenom logičkom redu, a taj red je utvrđen Zakonikom.Koncentracija znači da je zakonodavac odredio koncetraciju procesnih rednji po fazama i stadijumima, te se ne mogu preduzimati preuranjeno ili naknadno u kasnijoj fazi.Procesne radnje su mnogobrojne i raznovrsne, i mogu se podeliti na različite načine.

Podela procesnih radnji
S obzirom na procesne subjekte koji preduzimaju radnje podela se vrši na:

• Procesne radnje suda:
• Radnje dokazivanja (uviđaj, rekonstrukcija)
• Radnje procesne prinude
• Radnje odlučivanja
• Radnje rukovođenja postupkom
• Radnje dostavljanja.

Radnje dokazivanja su procesne radnje suda u krivičnom postupku u kojem važi princip sudske odgovornosti za utvrđivanje činjenica, dok u optužnom postupku teret dokazivanja pada na teret stranaka i predstavlja njihovu procesnu radnju.Procesne radnje stranaka su mnogobrojne i raznovrsne. Prema tome ko vrši te procesne radnje dele se na procesne radnje odbrane – koje po pravilu vrši okrivljeni i procesne radnje optuženja – koje vrši tužilac. Treća lica nisu procesni subjekti, pa stoga radnje koje oni preduzimaju nisu njihove procesne radnje već procesne radnje subjekata koji ta treća lica pozivaju i angažuju u toku postupka.Načelo zakonitosti u preduzimanju procesnih radnji znači da su procesne radnje unapred određene Zakonikom, ali i one procesne radnje koje su preduzete suprotno zakonu mogu da budu procesne radnje (odugovlačenje postupka, lažno svedočenje, iznuđeni iskaz) pa se prema tome procesne radnje mogu podeliti na – pravilne i zakonite i nepravilne i nezakonite. Prema stadijumu preduzimanja procesne radnje se dele na istražne (ispitivanje uslova za podnošenje optužbe u prethodnom postupku) i sudeće (obavljaju ih presuđujući sudski organi sa ciljem donošenja sudske odluke).Istražni sudija ponekad preduzima krivičnoprocesne radnje i preotpočinjanja krivičnog postupka, pa se s obzirom na mesto preduzimanja procesne radnje mogu podeliti na sudske (u zgradi suda) i vansudske (van zgrade suda). Radnje koje preduzimaju organi unutrašnjih poslova, policija pre krivičnog postupka nisu procesne radnje, i samo izuzetno to mogu biti.Uviđaj može biti i sudska i vansudska procesna radnja.

Načela procesnih radnji

Načelo usmenosti i načelo pismenosti

Sud ne sme da zasnuje presudu na dokazu koji nije bio predmet usmenog pretresanja, pa ni onda kad se takav dokaz nalazi u spisima. Dokazna  građa za presudu, izjave, predlozi stranaka i sl. Moraju biti izneti na  usmenom pretresu. Dokazi za presudu se mogu izvaditi iz spisa ali samo ako su prethodno na glavnom pretresu pročitani. Sa druge strane, postoje čitave faze postupka koje se odvijaju u skladu sa  načelom pismenosti. Npr. Postupak stavljanja pod optužbu i žalbeni postupak u sednici veća. Tu sud u potpunosti bez prisustva stranaka
donosi odluku samo na osnovu spisa. Stari, akuzatorski krivični postupak je bio potpuno javan. Nastupanjem inkvizitorskog postupka javnost potpuno nestaje u svim procesnim stadijumima.
Prema Ustavu RS raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo u skladu sa Ustavom u čitavom postupku ili u jednom njegovom delu, i to samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog poretka i  morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku.  Pod kontorlom javnosti sud radi pažljivije i odgovornije strogo se držeći Zakona. Ali od javnosti može imati i štete – senza.