Krivično procesno pravo

Pojam krivičnog procesnog prava
Uvek se mora imati u vidu da je krivično procesno pravo grana krivičnog zakonodavstva koja uređuje krivični postupak u kome dolazi do rasvetljenja i rešenja krivične stvari. U teoriji krivičnog procesnog prava postoje tri shvatanja u određivanju pojma KPP: realističko, jurističko i realističko – jurističko shvatanje.
Kod realističkog pojma kao osnovno i bitno obeležje krivičnog procesnog prava uzima se krivično procesna radnja koja se sa krivičnoprocesnim subjektima pojavljuje kao osnovni krivičnoprocesni pojam. Na ovaj način se krivično procesno pravo određuje na osnovu njegove spoljašnje strane, na osnovu onoga što je primarno opažajno, na prvi pogled vidljivo. Kod jurističkih definicija kao osnovni pojmovi krivičnog procesnog prava uzimaju se krivičnoprocesni subjekti i krivičnoprocesni odnosi pa se na ovaj način krivično procesno pravo određuje sa njegove unutrašnje strane i time se daje primat krivičnoprocesnom odnosu. Realističko – juristički pojam istovremeno uzima u obzir i krivičnoprocesnu radnju i krivičnoprocesni odnos i na ovaj način se pojam krivičnog procesnog prava određuje tako što se daju dve odvojene definicije ili jedna jedinstvena definicija, a osnovni nedostatak ovakvog definisanja jeste određena opširnost i njihova odvojenost jer se pravilnost i celovitost definisanja jedne društvene pojave ne postiže sa mnoštvom definicija.
S obzirom na izneseno pojam krivičnog procesnog prava bi se mogao odrediti na sledeći način. Krivično procesno pravo je sistem pravnih propisa kojima se određuju krivičnoprocesni subjekti i regulišu njihovi krivičnoprocesni odnosi koji nastaju preduzimanjem krivičnoprocesnih radnji u cilju rasvetljenja i rešenja krivične stvari kao predmeta i zadatka krivičnog procesnog prava. Samim tim, kao osnovna obeležja krivičnog procesnog prava se javljaju: krivičnoprocesni subjekt, krivičnoprocesna radnja, krivičnoprocesni odnos, predmet krivičnog procesnog prava i zadatak krivičnog procesnog prava.

Predmet krivičnog procesnog prava
Predmet krivičnog procesnog prava je krivična stvar. Krivična stvar je realan događaj koji svojim sadržajem ukazuje na određeno krivično delo i na određeno lice kao izvršioca tog dela.
Treba razlikovati krivičnu stvar u nepravom smislu kada se raspolaže sa dokazima koji govore u prilog osnova sumnje, tj. Koji samo omogućavaju sumnju da je izvršeno krivično delo. U takvom slučaju radi se o pretkrivičnom postupku. Krivična stvar u pravom smislu prisutna je u slučaju kada postoji osnovana sumnja, tj. Kada utvrđene činjenice i okolnosti opravdavaju sumnju da je određeno lice učinilo određeno krivično delo i kao takva je prisutna u svim fazama krivičnog postupka.

Zadatak krivičnog procesnog prava
Zadatak krivičnog procesnog prava je rasvetljenje i rešenje krivične stvari i primena materijalnog krivičnog prava na tako rasvetljenu i rešenu krivičnu stvar. Ovaj zadatak se ostvaruje u krivičnom postupku i u potpunosti ostvaruje donošenjem pravnosnažne sudske odluke.

IZVORI KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA

Izvori krivičnog procesnog prava su pravni akti u kojima su sadržani propisi ove grane prava. Krivično procesno pravo je zakonsko pravo što znači da su jedini izvor zakoni doneseni od strane nadležnih zakonodavnih organa, kao i ratifikovani međunarodni ugovori. Običaji nisu izvor krivičnog procesnog prava kao ni sudska praksa iako postoji ogroman uticaj prakse viših sudova na primenu prava od strane nižih sudova jer po pravilu sudovi samo primenjuju zakon u konkretnom slučaju. Takođe, ni doktrina nije izvor krivičnog procesnog prava.
Različiti su kriterijumi za klasifikaciju ovih izvora. Postoji podela na međunarodne i unutrašnje izvore pri čemu se pod međunarodnim izvorima podrazumevaju međunarodni ugovori (bilateralni i multilateralni) , a pod unutrašnjim izvorima mnogobrojni zakoni. Najprihvatljivija je podela na glavne – osnovne i dopunske – sporedne izvore. Glavni izvori su zakonski propisi koji se u celosti odnose na krivično procesno pravo i kojima se regulišu glavna, odnosno osnovna pitanja ove grane prava. Glavni izvor srpskog krivičnog procesnog prava je Zakonik o krivičnom postupku od 28. 12. 2001. Godine koji je počeo da se primenjuje marta 2002. Godine i do sada je pretrpeo dosta izmena i dopuna. Sporedni izvori su oni zakonski propisi koji sadrže pojedine odredbe koje se tiču krivičnog procesnog prava, a u osnovi regulišu materiju drugih pravnih područja. Najznačajniji sporedni izvori su: Zakon o uređenju sudova, Zakon o javnom tužilaštvu, Zakon o policiji, Krivični zakonik, pravila međunarodnog prava i dr.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je najvažniji međunarodnopravni akt koji je donet u okvirima Saveta Evrope i pravno je obavezujuća. Naša država je prijemom u Savet Evrope (2003. Godine) obavezana na poštovanje odredaba Evropske konvencije, kao i odluka Evropskog suda za ljudska prava, u postupcima u kojima je naša država učesnica u sporu. U tom smislu bitno je istaći da Evropska konvencija o ljudskim pravima, sa stanovišta krivičnog materijalnog i procesnog prava, sadrži sledeće važne garancije (tzv. Minimalne standarde) : zabranu mučenja, zabranu smrtne kazne, pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek, kažnjavanje samo na osnovu zakona (načelo legaliteta) i dr.