УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМ
ПОСЛОВНИ ФАКУЛТЕТ
Међународни монетарни фонд у светлу декларације Г-20
- Дипломски рад –
ММФ у светлу декларације Г-20
Основни
вид
финансијске
активности Фонда је одобравање финансијских
средстава земљама чланицама које имају привремене краткорочне платнобилансне
тешкоће и финансијска подршка економском стабилизационом програму земље
чланице којом она намерава да превазиђе тешкоће у билансу плаћања. Програме
прилагођавања Фонд подржава својим средствима или катализирањем из бројних
извора. Оцена Фонда да је стабилизациони програм једне земље чланице „разуман”
ствара услове за додатно задуживање те земље на тржишту капитала. Програм
стабилизације који је договорен са Фондом представља за комерцијалне банке
програм који „смањује ризик”. Услови у погледу економске политике зајмопримца
су различити од обима средстава која се користи код Фонда. Ако износ не премашује
половину квоте, услови су релативно благи, а преко тога су све оштрији. Поред
монетарно-кредитне политике и политике курса, типичан програм укључује мере
фискалне политике (смањење јавних расхода, повећање опорезивања), повећање
домаћих каматних стопа и цена произвођача до реалних нивоа, политику повећања
инвестиција и побољшања њихове ефикасности, либерализацију спољнотрговинског
и девизног режима и ограничавање надница (личних доходака). Процедуре и
политика Фонда која се односи на коришћење његових средстава познате су као
„условљеност”. Конкретни услови за коришћење редовних средстава код Фонда, у
погледу економске политике зајмопримца, различити су за сваку кредину траншу.
Њих има 4, а свака одговара четвртини квоте земље чланице. Веома је оштра
условљеност ако се користе тзв. „више кредитне транше”, посебно трећа и четврта.
Фонд решава повољно овакве захтеве кад се увери да подржава „здрав” програм
којим се намерава успостављање или одржавање трајније стабилности платног
биланса земље чланице, уз реалан курс. Стога је потребно да земља чланица
презентира програм оздрављења привреде, који укључује мере економске политике
које она намерава да спроводи у периоду у коме користи средства. Код коришћења
средстава по вишим кредитним траншама, Фонд утврђује динамику коришћења и
сваку рату условљава извршавањем преузетих обавеза од стране земље чланице у
погледу спровођења економске политике која чини основу стабилизационог
програма, договореног са Фондом. Критеријуми које је Фонд најчешће примењивао
за спољни сектор код коришћења средстава по вишим кредитним траншама, односе
се на: девизна, трговинска или увозна ограничења; на лимитирање дефицита текучег
биланса; лимитирање девизних резерви у конвертибилним валутама; лимитирање
задуживања у иностранству. Оштра условљеност је разлог што су земље у развоју
користиле средства код Фонда у релативно малом обиму.
Свој однос према потребама
међународне координације
ММФ је изразио и
утврдио Кодексом о транспарентности у монетарној и финансијској политици. Ради
се о Декларацији о принципима, коју је Фонд утврдио у сарадњи са Bанком за
међународна поравнања. Кодекс утврђује пожељну праксу транспарентности за
централне банке у вођењу монетарне и финансијске политике. Транспарентност
подразумева:
a) разумљив, приступачан и благовремен начин саопставања циљева
политике
b) одлуке о политици морају бити праћене одговарајућом
аргументацијом, те подацима и информацијама који се односе на
монетарну и фискалну политику
c) мора бити прописана одговорност органа и агенција
4
ММФ у светлу декларације Г-20
Кодекс полази од става да транспарентност монетарне и финансијске
политике може да се ојача ако су циљеви и инструменти политике познати јавности
и ако органи власти могу да преузму обавезу даће их остварити. Стављањем на
располагање што више информација о монетарној и фискалној политици, добра
пракса транспарентности стимулише и могућу ефикасност тржишта.
Транспарентност захтева да централне банке и финансијске агенције буду одговорне
тамо где је монетарним и финансијским властима дат висок степен аутономије.
Транспарентност треба да допринесе ефикасности одређене финансијске политике.
Учесницима на финансијском тржишту треба омогућити да боље процене контекст
финансијског тржишта и контекст понуђене финансијске политике, те да тако смање
неизвесност у погледу доношења одлука. Транспарентност помаже у добром
креирању политике, а тиме и целини финансијске и системске стабилности.
Транспарентност није сама по себи циљ, нити је замена за тежњу ка здравој
политици. Транспарентност и здрава политика се допуњују. Кодекс ММФ-а је
подељен на два дела:
a)
на добру праксу у монетарној политици централних банака
b)
на добру праксу транспарентности у финансијској политици
финансијских институција.
Дипломски рад је подељен у 3 целине.
У првом делу рада представљен је појам ММФ-а са основним циљевима, од
оснивањање и развој фонда.
У другом поглављу је стављан акценат на улогу ММФ-а у светском
монетарном поретку. Овај проблем је све актуелнији у условима светске
финансијске кризе. У дипломском раду су обрађена најважнија питања везана за
политику и инструментаријуме Међународног монетарног фонда (ММФ) и правце
његове реформе. Рад је усмерен на кључна питања везана за ММФ а која су од
значаја за земље у развоју. Ревизијом квота може да се исправи досадашњи
неповољни положај земаља у развоју у Фонду. Процес одлучивања у бретонвудским
институцијама се базира на систему пондерисане гласачке снаге у којем одлучујући
утицај имају индустријски најразвијеније земље. Очекивано повећање текућих
платнобилансних дефицита намеће потребу повећања финансирања ММФ у оквиру
различитих „кредитних олакшица“. Једно од основних питања је и реформа система
девизних курсева у правцу веће стабилности. Пошто је светска привреда у
структурној кризи, потребне су дугорочније мере прилагођавања платних биланса
земаља у развоју, које треба третирати као развојне процесе. У оквиру тога, Фонду
треба дати кључну улогу у руковођењу међународним надзором, и то улогу
билатералног надзора над политикама земаља-чланица и мултилатералног надзора
над земљама које имају велики утицај на светску привреду. Политика условљености
Фонда, као основа целокупних односа према земљама-чланицама, треба да се
флексибилније постави у програмима стабилизације. Специјална права вучења
ММФ би требало да постану основна резервна актива у међународном монетарном
систему. На крају, размотрена је и посебно значајна улога ММФ у решавању растуће
кризе спољних дугова земаља у развоју.
1
1
Јововић Дејан, „
Реформа ММФ и земље у развоју
“, Финансије, Београд: Институт економских
наука / IEN 1991.
5
ММФ у светлу декларације Г-20
II.
-
МЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ ФОНД ММФ
2.1.
ММФ
ММФ је основан 1944. године у Bretton Woods-у (УСА), на међународној
монетарној конференцији посвећеној изградњи финансијских институција које ће
помоћи економски опоравак и развој након великих разарања у II светском рату.
Историја је показала да привредни развој иде упоредо са развојем међународних
економских односа, па је било потребно „креирати“ систем који ће подржавати
развој међународних економских токова. ММФ-у је припала улога регулисања
међународних монетарних односа, имајући у виду честе поремећаје монетарног
система између два светска рата који су негативно утицали на развој трговине и
економски раст.
На истој конференцији основана је и Међународна
банка за обнову и развој (ИBРД), окосница Светске банке, чији
је задатак првобитно било давање дугорочних зајмова за обнову
ратом разрушених привреда, а данас смањење сиромаштва у
свету.
Циљеви ММФ-а дефинисани при оснивању су:
-
Развој међународне монетарне сарадње,
-
Подршка стабилним девизним курсевима,
-
Помоћ увођењу млтилатерализма у међународну трговину и плаћања и
-
Давање краткорочних кредита за уравнотежење платног биланса.
Сврха свих наведених циљева је стварање повољног међународног
економског амбијента за развој међународне трговине, а тиме и економски развој у
целини.
Данас су циљеви ММФ-а у некој мери модификовани. Систем фиксних
девизних курсева (за које се залагао ММФ) је напуштен још 1973. године („слом
бретонвудског монетарног система“), а мултилатерализам је убедљиво доминантан
систем трговине и плаћања. Окосницу данашње активности ММФ-а чини давање
кредита земљама чланицама и подршка међународној монетарној сарадњи.
Постоји неколико начина којима ММФ стиче средства која затим пласира
земљама чланицама којима су потребна:
$
Уплаћени капитал у виду квоте коју је свака земља дужна да уплати
приликом учлањења у ММФ. Висина квоте зависи од економске снаге земље. Начин
уплате квоте је следећи: 25% у конвертибилној валути (до 1975. овај део је могао да
буде уплаћен и у злату, а од тада злато више нема улогу новца) и преосталих 75%
квоте у националној валути.
$
Повремено задуживање ММФ-а према земљама чланицама које су у
могућности да позајмљују средства. ММф је до сада „склопио“ два аранжмана о
позајмљивању средстава са већим бројем држава. То су ГАB – Општи споразум о
позајмљивању и НАB – Нови споразум о позајмљивању.
$
Приход по основу датих зајмова. Наиме, сви кредити ММф-а се дају уз
одређену камату које земље дужнице морају да плате.
$
Додатна средства од емитовања СДР – Специјалних права вучења, средства
плаћања које је ММФ креирао 1967. године у циљу повећања ликвидности
7
