1
ВИСОКА ТУРИСТИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
БЕОГРАД
СЕМИНАРСКИ РАД
СОЦИОЛОГИЈА
МОРАЛ
Професор :
Београд
2017
Студент : Александра Аћимовић 94/2016
Александар Јовановић 95/2016
4
сазревањем човека као личности – моралним васпитањем, при чему се одрасли
активни, васпитачи, а млади пасивни, васпитачи.Усвајање морала је процес у коме
појединац и друштвене скупине стичу свест о специфицној моралној обавезности
постојећег морала који им је дошао из једног од следећа три извора, стварање
сопственог морала, позајмљиваљем морала који се шири и наслеђивање морала од
старијег поколења. Једном усвојен морал се одржава у друштву посебним процесима
одржавања.Све док не постоје непроменљиви људски и друштвени услови који су
довели до његовог стварања постојећег морал, при чему на његово трајање ће значајно
утицати и други чиниоци традиција и сила инерције.Морал је усвојен тек онда када
конкретна друштвена средина стекне свест о обавезности примене понуђених
моралних норми, и тек онда када њени чланови почну да се по њему понашају и да га у
пракси примењују.
1. МОРАЛ
Скуп правила о понашању и међусобним односима људи која је изградила и усвојила
нека друштвена заједница може се дефинисати као морал. На морал се гледа и као на
свест о дужностима, као на спремност за вршење неких задатака, као на дисциплину,
самопоуздање, храброст. Гледано, тако могуће је говорити о ученичком моралу,
наставничком моралу, моралу деце, родитељском моралу, моралу мушкараца, моралу
жена, моралу радних заједница колективних удружења.
Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и
просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем
обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама
и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и
праведно.
1
1.1. Порекло и појмовно одређење морала
Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје
еволуције човек је, најпре, живео у малим групама где је било потребно ускладити
1 Прилагођено: Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.стр. 219
5
своје потребе са потребама других. На основу изналажења решења за то, формирана су
правила људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.
Морал је објективна друштвена појава која је одређена скупом правила или норми која
регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице, али и навикама понашања.
Процењивање морала или морални суд се доноси на основу поступака, расуђивања,
понашања или уопште карактера неког човека. У складу са тим и са сложеном
комуникацијом која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, усмеравају
своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.
Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што
значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за
разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена. Такође, као
битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност, наметнутост и
сл.
По Сигмунду Фројду је потпуно усвајање моралних норми које једно друштво
прописује практично недостижно. Због нагонске, импулсивне стране људске природе,
човек тек делимично усваја те норме, посебно оне којима се одређена понашања
забрањују.
Према тумачењима Христових учења, „моралност је доброта према слабијима“. Ниче је
дефинисао моралност као „смелост јачих“, а Платон као „стваралачку хармонију
целине“.
Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вредности,
мада се између њих често може повући заједнички именитељ. Према гледању на
различитост вредности и историјски развој морала постоје морални релативизам,
морални апсолутизам и морални универзализам.
2
Темељно питање у подручју моралног развоја јесте да ли је морално расуђивање
повезано с моралним понашањем. Другим речима, поступа ли дете које боље разуме
морална питања прикладније од детета које је на нижем нивоу расуђивања. Заступници
когнитивистичко-развојног становишта тврде да су морално расуђивање и понашање у
свакој ситуацији међусобно усклађени. Кохлберг је, на пример, тврдио да се морално
расуђивање и деловање подударају (премда не савршено) и да то доказују резултати
његових истраживања. Према следбеницима теорије учења ствари стоје друкчије.
2
Прилагођено: Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.стр. 220
