Nacionalni park Djerdap

 
UVOD
Postoji jedno mesto u Srbiji koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Tamo se oseća fizičko prisustvo ogromnih sila prirode i izazov da se čovek sa njima oproba. Istovremeno se javlja i neka vrsta nemoći zbog kratkovečnosti čoveka pred nadmoćnošću vremena i ponosa usled trajanja dela ljudskog roda. Tako je i danas, tako je i bilo pre hiljadu godina, a verovatno je da su tako osećali i ljudi pre dve hiljade godina. I pre devet hiljada godina oni su se hvatali ukoštac s virovima reke i ostavljali dela za večno sećanje na svoje kratko bitisanje. Postoji samo jedno takvo mesto u Srbiji. Samo je jedan Đerdap.
1. Reljef
Na svom putu kroz Evropu, dugom više od 2800 km, ulaskom u Nacionalni park Đerdap, Dunav protiče kroz najinteresantnije i najatraktivnije geografske, geološke i kulturno-istorijske predele, koji posetioce ne ostavljaju ravnodušnim. Pošto širina neposrednog sliva Dunava ne iznosi više od 10 km, pritoke Dunava su kratke i imaju velike uzdužne padove. NJihov broj (gustina rečne mreže) zavisi od podloge na kojoj su se razvile; na karbonatnim stenama su retke, jer su to vodopropustljive stene, pa padavine ne otiču površinski, već poniru i podzemnim kanalima se vezuju za Dunav. Dunavski odsek nije jedinstven, već je isprekidan mnogim rečnim dolinamaa, dolinicama i jarugama, i to do nivoa Dunava. Od mnogih pritoka Dunava u Đerdapskoj klisuri, najvažnije su: Brnjica, Dobra, Boljetinka i Porečka reka i, kao i posebne morfološke celine, Miroč i Ključ.
Tišina i mir dunavskih voda s dubokim kamenim koritom, ulaskom u Nacionalni park Đerdap, nestaju kroz tri klisure: Golubačku, Gospođin vir i Sipsku; dva kanjona: Veliki i Mali kazan i tri kotline: LJupkovsku, Donjomilanovačku i Orašavsku. Sve one u svom prirodnom skladu čine Đerdapsku klisuru. Ulaz u najveću i najlepšu klisuru u Evropi, Đerdapsku klisuru, čine: srednjovekovno utvrđenje Golubački grad na desnoj, srpskoj obali Dunava, ostaci utvrđenja na levoj, rumunskoj obali Dunava i šiljata stena Babakaj, koja štrči iz vode.
Golubačka klisura (14,5 km) počinje od srednjevekovnog golubačkog grada, a završava se na ulazu u LJupkovsku kotlinu. Usečena je u kredne i jurske krečnjake, granit Brnjice i kristalne škriljce. Klisura je duboka više stotina metara, strmih strana, naročito na potezima izgrađenim od krečnjaka. Pre ulaza u Golubačku klisuru Dunav je širok oko 2000 m, a onda se stesni na oko 400 m, odnosno 230 m (najmanja širina). Pre izgradnje HE „Đerdap “, dubina reke iznosila je od 15 do 45 m. Na početku klisure, iz reke je štrčala stena Babakaj, visoka 4 m, koja se posle podizanja jezerskog nivoa jedva zapaža.
LJupkovska kotlina je tekstonskog porekla, spuštena između rasednih linija meridijanskog pružanja, koje seku korito Dunava. U kotlini su očuvani jezerski sedimenti. Dunav je dostizao širinu od 1500 m, ali je bio znatno plići – do 7 m.
Gospođin vir (15 km) – klisura koja povezuje dve kotline: LJupovsku i Donjomilanovačku, a preseca najviše grebene južnih Karpata. Klisura je duboka do 500 m, čemu treba dodati i dubinu rečnog korita, koja je iznosila 82 m i ubrajala se u red najvećih rečnih dubina u svetu. Rečno korito se sužava na 220 do 380 m. Dok nije izgrađena brana HE „Đerdap “, iz vode su štrčali brojni ostenjaci, od kojih su najpoznatiji: Kozla, Dojke, Bivoli, Tahitlija, Bran i dr. Bili su velika opasnost za plovidbu, jer je Dunav između ostenjaka gradio opasne vrtloge, koji su u rečnom koritu svrdali udubljenja, poznata pod nazivom „džinovski lonci“. U jednom takvom loncu izmerena je najveća dubina Dunava, u prirodnom režimu. Ako džinovski lonci nisu zatrpani nanosom, posle izdizanja jezerskog nivoa, dubina vode veća je od 100 m.