Nadbubrežna žlezda

Nadbubrežna žlezda 

U svakom organizmu postoje po dve nadbubrežne žlezde (adrenale žlezde). Svaka od njih se nalazi na vrhu svakog bubrega zbog čega se ove žlezde nazivaju nabubrežne žlezde. Svaka adrenalna žlezda se sastoji iz dva dela: unutrašnji koji predstavlja medulu i spoljašnji deo koji predstavlja adrenalni korteks. Hormoni koji se luče iz ovih odvojenih delova predstavljaju hormone sa izrazito različitim funkcijama.
Mada po veličini male, ove žlezde su neophodne za život. Na poprečnom preseku se uočavaju srž i kora. Ove strukture su različitog embrionalnog porekla i imaju različite funkcije. Koru čine tri zone, i to: zona glomerulosa (kuboidalne ćelije grupisane u ovoidne formacije), zona fasciculata (ćelije poređane u trake) i zona reticularis (ćelijske trake formiraju mrežu).Ćelije srži su neuroektodermalnog porekla, predstavljaju postsinaptičke neurone simpatikusa, koji su izgubili svoje aksonei tako izgubili sposobnost propagacije akcijskog potencijala, ali su pripremili ulogu endokrinih ćelija. U svojoj citoplazmi sadrže sekretorne granule koje se mogu videti kada se oksidišu, pa se zato zovu hromafile ili feohromne ćelije.

Adrenalna medula (medula nadbubrežne žlezde)

Srž nadbubrežne žlezde predstavlja deo simpatikusa i funkcija joj zavisi od aktivnosti simpatičkog nervnog sistema. Za razliku od drugih delova simpatikusa, srž nadbubrežne žlezde sadrži enzim N-metiltransferazu koji pretvara noradrenalin u adrenalin, tako da oko 80 % sekrecije ove žlezde predstavlja adrenalin, a oko 20% noradrenalin. Aktivnost ovog enzima specifično povećava kortizol, hormon kore nadbubrežne žlezde. Pored adenalina i noradenalina, srž sekretuje i enkefaline, dinorfin, neurotenzin, somatostatin i supstancu P.
Hormoni srži nadbubrežne žlezde se sekretuju kao odgovor na aktivnost presinaptičkih simpatičkih nervnih vlakana. Stimulusi koji dovode do povećanja sekrecije ovih hormona su sledeći: uzbuđenje, strah, hipoglikemija, bolne senzacije, trauma, ekstremna hladnoća i toplota, hemoragija i gubitak telesnih tečnosti, asfiksija i hipoksija, teški fizički rad i hipotenzija. Ovi „stres” stimulusi povećavaju i sintezu i oslobađanje adrenalina.

Ćelije medule-srži nadbubrežne žlezde luče epinefrin i norepinefrin (adrenalin i noradenalin) , koji se zajednički nazivaju koteholamini, ai to su simpatikomimetici. Sekrecija oba hormona je stimulisana sa simpatičkim impulsima iz hipotalamusa.
Epinefrin i norepinefrin (adrenalin i noradenalin) se luče u stresnim situacijama i pomažu organizmu da se adaptira na novonastalu situaciju.
Noradrenalin se luči u malim količinama, i njegova najvažnija uloga je vazokonstrikcija u koži, viscelarnim organima i skeletnim mišićima, što rezultuje porastom arterijskog pritiska.
Adrenalin se luči u većoj količini, povećava srčanu frekfenciju i povećava vazokonstrikciju u koži i viscelarnim organima, i vazodilataciju u skeletnim mišićima. Takođe deluje dilatorno na bronhiole, usporava peristaltiku, stimuliše jetru da glikogen pretvara u glukozu, povećava upotrebu masti za energiju i povećava ćelijsko disanje. Takođe povećava nivo bazalnog metabolizma, stimuliše glikogenolizu i mobiliše slobodne masne kiseline.
Mnoge od pomenutih funkcija izgledaju kao odjek-eho simpatičkog nervnog sistema.
Kao odgovor na stresnu situaciju organizam koristi dvojni mehanizam: nervni i hormonalni mehanizam. Efekat adrenalina zavisi od tipa receptora na ćelijskoj membrani ciljne ćelije.
Adrenalin je efikasniji nego stimulacija simpatikusa, zato što pomenuti hormon povećava produkciju energije i srčani output.