FILOLOŠKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
KATEDRA ZA IBERIJSKE STUDIJE
GRUPA ZA ŠPANSKI JEZIK I HISPANSKE KNJIŽEVNOSTI
Narativne tehnike Huana Valere
SEMINARSKI RAD IZ ŠPANSKE KNJIŽEVNOSTI
ČETVRTA GODINA STUDIJA
RUKOVODILAC RADA: STUDENT:
DR DALIBOR SOLDATIĆ
U BEOGRADU, BROJ INDEKSA:
07.05.2007.
1. Uvod
Juan Valera i Alkala Galijano (
Juan Valera y Alcalá Galiano
) je rodjen u Kabri
(Andaluzija) 1824. godine. Godine 1847. počinje da se bavi diplomatijom i od tada često živi u
inostranstvu. To ga, međutim, nije sprečilo da saradjuje sa mnogim španskim časopisima i
dnevnim novinama. Pisao je kritičke članke na političke i intelektualne teme. Mnogi kriticari
smatraju da upravo književna kritika čini najznačajniji deo njegovog stavaralačkog opusa.
Valera je međutim pisao i poeziju, okušao se i u pisanju dramskih komada, negovao je i
pripovetku, ali najznačajnija dela su svakako njegovi romani.
Romani Huana Valere se mogu podeliti hronološki u dve grupe. Njegov prvi roman je
Pepita Jiménez
, objavljen 1874. godine. Za njim slede romani
Las ilusiones del doctor
Faustino
(1875),
El comendador Mendoza
(1876),
Pasarse de listo
(1877) i
Doña Luz
(1879).
Zatim sledi pauza od šesnaest godina, tokom kojih se Valera posvetio diplomatiji i pisanju
kritičkih dela. Romanu se vraća 1895, kada objavljuje delo
Juanita la larga
. Ovoj grupi
pripadaju i romani
Genio y figura
(1897) i
Morsamor
(1899).
Valera je, kada se okrenuo pisanju romana, već imao izgrađene stavove o ovoj
književnoj vrsti, koji su se u velikoj meri kosili sa idejama književnog razdoblja u kome je
stvarao. On smatra da umetnost nema drugi cilj osim sebe same. U tekstu
De la naturaleza i
carácter de la novela
Valera kaže: ”
Yo soy más que nadie partidario del arte por el arte”
1
.
Misli da bi iz umetničkog dela trebalo isključiti sve ružno i tužno, i da bi realnost trebalo
ulepšati pre nego što postane umetnička građa. Po Valeri je bolje lagati i okrenuti se fikciji
nego prikazati surovu stvarnost, jer jedina svrha romana je da zabavi čitaoca.
Valerini romani imaju i realističke, i fantastične elemente, pa se iz tog razloga ne
mogu svrstati isključivo ni među realističke ni među idealističke romane.
1
“Ja sam više od bilo koga pristalica umetnosti radi umetnosti”: Juan Valera,
De la naturaleza y carácter
de la novela
, http//www.cervantesvirtual.com (25. april 2007)
2
sumnji jer u tekstu nema ničega “
que se oponga a la verdad católica ni a la moral cristiana”
3
.
Stiče se utisak da je sam Valera želeo da probudi izvesnu sumnju kod čitaoca.
U romanima XIX veka česta je pojava da pripovedač insistira na neverovatnosti
onoga što priča, a sa ciljem da čitalac to prihvati kao istinito ili verodostojno. Upotreba ove
tehnike u
Pepiti Himenes
ima, međutim, sasvim suprotan efekat – izaziva sumnju i duboki
skepticizam kod čitaoca. U ovom slučaju postoji mnogo razloga za sumnju, osim onih koje
navodi sam Valera: dekan nije bio u selu dugi niz godina, a opisuje Pepitu i njenu kuću do
neverovatnih detalja; dekanovo mišljenje o Pepiti se ne podudara sa mišljenjem pripovedača
ovog dela knjige; u tekstu postoji veliki broj nepristojnih šala koje često imaju i religijsku
konotaciju, a koje bi se teško mogle pripisati strogom i moralnom svešteniku kakav je dekan.
Moguće je da je Valera sasvim svesno primenio ovaj postupak. Dakle, tvrdi da je dekan autor
teksta, a namerno ostavlja dovoljno tragova po kojima čitalac može zaključiti da to ne može
biti istina. Možda je, primenjujući ovaj postupak, želeo da zadivi čitaoca svojim
pripovedačkim umećem. Postoji mogućnost i da je sve ovo uradio nesvesno, jer, kako on sam
kaže,
Pepita Himenes
se napisala sama.
U poslednjem, trećem delu romana ulogu pripovedača preuzima don Pedro, koji
putem pisama obavestava svoga brata o događajima koji su se dogodili nakon venčanja Pepite
i Luisa i na taj način informiše čitaoce kako se završava priča o ovom paru.
Postojanje različitih pripovedača uslovljava i postojanje više različitih perspektiva u
delu. Naime, svaki pripovedač priča sa svoje tačke gledišta. Luis de Vargas pripoveda u prvom
licu, a korišćenje prvog lica podrazumeva odeređenu bliskost između naratora i događaja o
kojima govori. Don Luis otvara svoju dušu, poverava stricu svoje najintimnije želje i sumnje, i
na taj način omogućava čitaocima da postupno prate njegovu promenu i razvoj njegove ljubavi
prema Pepiti. Dekan u svom pripovedanju koristi, kao što je već rečeno, treće lice što
podrazumeva izvesnu distancu između pripovedača i konkretnih događaja. Postojanje distance
je logično jer dekan ne učestvuje direktno u samoj radnji dela.
Važno je istaći i ulogu samog Valere u romanu. On je, uprkos izgovoru da je pisma
pronašao a nije ih on sam napisao, ipak prisutan u delu. Ima ulogu sveznajućeg autora koji se
povremeno uključuje u naraciju da bi izneo svoj stav o nečemu što nema uvek veze sa samom
3
“ što je protivno katoličkoj istini i hrišćanskom moralu”: Juan Valera,
Pepita Jiménez,
edicion de Ana Navarro y
Josefina Ribalta, Castalia, Madrid, 1993, p. 216
4
