Nega bolesnika kod preloma kuka

Uvod

Prelomi kuka predstavljaju veoma značajan medicinski problem, kako za pojedince tako i za čitav zdravstveni sistem. Ova povreda je najčešći uzrok hospitalizacije nakon pada u starijoj populaciji, a takođe je i najskuplja za lečenje.

Veoma važno je i to da prelomi kuka dramatično i permanentno utiču na snižavanje nivoa ukupnog kvaliteta života pacijenata starijeg životnog doba. Procenjuje se da samo polovina pacijenata od onih koji su pre preloma bili potpuno nezavisni, biva osposobljeno do nivoa hoda bez pomagala, a čak jedna petina mora biti trajno smeštena u ustanove za brigu o starima.

Zbog velike učestalosti preloma kuka, postoji i veliki broj radova koji se
bavi ovom problematikom, počevši od od faktora rizika za prelom, prevencije
osteoporoze i prevencije padova, zatim faktora koji utiču na ishod lečenja i istraživanja
najboljeg modela lečenja i rehabilitacije.

U našoj sredini standardni rehabilitacioni program nakon ortopedskog lečenja
podrazumeva ranu rehabilitaciju sprovedenu još na ortopedskim odeljenjima gde su
pacijenti operisani, a zatim produženu rehabilitaciju u za to specijalizvanim centrima
koji su u mogućnosti da pacijentima pruže kompleksan fizikalni tretman.

1. Prelomi kuka

Terminom “prelom kuka“ označeni su prelomi proksimalnog okrajka butne
kosti. Ovi prelomi nastaju prema mehanizmu udarom u koleno ili stopalo (adukcioni prelom – češći kod mlađih), pri udaru u predeo velikog trohantera (abdukcioni prelom koji sekundarno može postati adukcioni), pri rotaciji eksteremiteta (uglavnom kod starijih osoba sa osteoporotičnom strukturom kostiju) i može nastati kao posledica mikrofraktura. Prelomi kuka znatno su veće učestalosti u populaciji starijih bolesnika, zbog narušene strukture kostiju, ali i češćih padova.
Prelomi kuka se klasifikuju na osnovu radiološke slike preloma u cilju izbora optimalnog načina lečenja kao i predvidviđanja mogućeg ishoda lečenja. Najčešće korišćena klasifikacija preloma kuka je prema lokalizaciji i to na intrakapsularne ili prelome vrata butne kosti i ekstrakapsularne prelome ili prelome trohanterne regije (intertrohanterni, transtrohanterni, subtrohanterni).
Prelomi vrata butne kosti se anatomski mogu razdvojiti na subkapsularne koji
nastaju ispod artikulne površine glave i imaju najnepovolniju evoluciju, transcervikalne prelome u nivou srednje poprečne linije vrata, između glave i velikog trohantera, i bazicervikalne prelome koji obihvataju podnožje vrata butne kosti blizu kapsularnog pripoja.
Intertrohanterički prelomi butne kosti predstavljaju prekid kontinuiteta kosti između malog i velikog trohantera, i spadaju u ekstrakapsularne prelome. Zahvaljujući boljoj vaskularizaciji, ovi prelomi zarastaju bolje nego prelomi vrata butne kosti i sa manjim brojem avaskularnih nekroza kao komplikacija.
Subtrohanterički prelomi butne kosti su oni čija se fraktura pukotina nalazi u regionu od linije malog trohantera i 5cm distalno. Ovo mogu biti izolovani prelomi ali i delovi većih preloma trohanterne tegije. Vaskularizacija ovog dela je nešto lošija nego u intertrohanternom delu tako da ovi prelomi sporije zarastaju od intertrohanteričkih.