Neverbalna komunikacija

UVOD
Komunikacija predstavlja razmenu poruka između dva ili više entiteta, tj. komunikatora, uz pomoć znakova. Dve glavne vrste znakova su simboli i signali. Simboli su znakovi koje koristimo za označavanje stvari, odnosa, ideja, doživljaja i uopšte različitih sadržaja kojih smo svesni i želimo ih fiksirati. Signali su spontatni izraz nekog unutrašnjeg stanja ili relativno trajne odlike osobe.
Koliko je komunikacija u uskoj vezi sa interakcijom govori činjenica da je neki izjednačavaju sa socijalnom interakcijom. Mada, postoje razlozi da se komunikacija posmatra odvojeno. Jedan od razloga je usmeravanje pažnje na sam proces prenošenja poruka između učesnika u interakciji, a drugi je što se komunikacija koristi i izvan oblasti socijalne interakcije.
Dva oblika komunikacije u okviru socijalne interakcije su verbalna i neverbalna komunikacija. Pod verbalnom komunikacijom se podrazumeva korišćenje reči komunikacionih znakova različitih jezika. Neverbalna komunikacija označava svaku komunikaciju pri kojoj se ne koriste reči. Čovek je svesniji verbalne komunikacije, jer ona predstavlja reči koje ljudi izgovaraju. Međutim, svega 8% poruka čovek prima preko verbalne komunikacije dok 92% prima preko neverbalne.

IZUČAVANJE NEVERBALNE KOMUNIKACIJE KROZ LJUDSKO KOMUNICIRANJE
Iako je veoma važna, dugo je u razmatranjima ljudske komunikacije neverbalnoj komunikaciji poklanjana nedovoljna pažnja. Komunikacija među ljudima zasićena je neverbalnim komunikacionim znacima. Bez njih bi ona bila mnogo siromašnija i nepotpunija, manje izražajna i manje bi obaveštavala o emocijama i stavovima učesnika u komunikaciji. Njena osnovna uloga jeste u traženju, uspostavljanju, održavanju, usmeravanju i prekidanju socijalne interakcije. Sastoji se iz četiri osnovne funkcije: saopštavanje (emocije i interpersonalni stavovi), samopredstavljanje, podrška verbalnoj komunikaciji i izražavanje socijalne pripadnosti.
U neprekidnom ljudskom komuniciranju od praistorijskih vremena do danas ubrajaju se i neverbalni znaci kojima ljudi opisuju sebe i svoje iskustvo. Antropolozi su doneli najviši doprinos izučavanju neverbalnog komuniciranja jer su na kulturu gledali kao na komunikaciju. “Kada bismo, pomoću vremeplova, mogli da se vratimo u rano doba pećinskog čoveka, nema sumnje da bismo čuli iste vrste smeha, videli iste izraze lica i bili svedoci istih vrsta svađa, vođenja ljubavi, prizora roditeljske predanosti deci i prijateljske saradnje, kako mi to danas činimo. Mi smo možda postigli napredak sa apstrakcijom, ali naši nagoni i naše radnje verovatno su ostali isti” (Moris, 1977: 17). Neverbalni simboli, kao deo ljudskih ekspresivnih mogućnosti, nastaju i razvijaju se u skladu sa čovekovom prirodom, u njegovoj biološko-fiziološkoj, čulnoj, emocionalnoj, kognitivnoj i socijalnoj celini, kao i zbog nemogućnosti složenosti jezika da se u potpunosti izrazi.
Neverbalno komuniciranje je najizraženije u iskazivanju emocija, koje čovek ispoljava sa najvećim stepenom iskrenosti. Istinitost neverbalnog komuniciranja ne kontroliše centralni nervni sistem, pa samim tim ni odluke koje bi iz njega dolazile. Usled toga, izučavaoci ovog oblika komunikacije svrstavaju je u domen “vansvesnih” aktivnosti. Znaci koji savršeno izražavaju određeni stav i stanje duha su gestovi, jer su jezik podsvesti. Ali njihova celina izgrađuje jedan zaokružen semiotički sistem, čija se primena može nazvati neverbalnim jezikom, odnosno, “govorom tela”. Postoje i univerzalni gestovi, npr. osmeh je uglavnom pozitivan znak, mahanje pesnicom iskazuje ljutnju, dok zevanje predstavlja dosadu.

PODELA NEVERBALNE KOMUNIKACIJE
Neverbalni komunikacioni znakovi mogu se podeliti na paralingvističke i ekstralingvističke. Pod paralingvističkim neverbalnim znakovima podrazumevaju se propratne glasovne odlike govornog izražavanja. To nisu pravi govorni znaci kao što su reči govora, nego dodatne karakteristike pri izgovaranju reči i rečenica. Npr. razlike u brzini, intenzitetu, ritmu izgovaranja, i razlike u visini. Od njih zavisi naglašavanje delova reči i reči u rečenici. Dugo izgovaranje reči “grad” znači veće mesto, a kratko izgovorena ista reč označava vrstu padavine. Ovakve vrste reči se nazivaju “homonimima”. Paralingvistički znaci govoru uvek daju izražajnost i živost, a mogu da doprinesu potpunijem izražavanju i boljem razumevanju značenja izgovorenog iskaza. Bez njih bi on bio jednoličan, monoton a često i manje razumljiv.
Ekstralingvistički komunikacioni znaci su znaci koji nisu sastavljenih ni od osnovnih ni od propratnih glasovnih draži. Oni se drugačije nazivaju jezičke zamene. U njih spadaju skautski jezik, zatim, pokreti koji se koriste u pantomimi, baletu kao i umetničkom komuniciranju, neverbalni govor vatrogasaca, ronilaca, voditelja na aukcijama, režisera, aerodromskih signalizatora, kosmonauta, rukovodilaca kranovima i sličnih profesija čiji pripadnici, zbog specifičnih uslova u kojima se obavljaju, ne mogu da koriste usmeni govor. Dele se na dve velike skupine – kinezičke i proksemičke komunikacione znakove. Pod kinezičkim znakovima podrazumevamo mimiku, gestikulaciju, pokrete lica i tela. Istraživanja psihologa pokazuju da Finac u razgovoru za jedan minut napravi jedan gest, Italijan – 80, Francuz – 120, a Meksikanac – 170. Ovi podaci sasvim su u skladu sa stereotipima koje imamo o temperamentu pomenutih nacija. Naravno, reč je o prosečnim vrednostima, jer je upotreba gestova kod svakog pojedinca specifična. Proksemički ili prostorni znakovi podrazumevaju prostorne odnose među učesnicima u komunikaciji. Tri značajna aspekta prostornih odnosa su fizička blizina, raspored u prostoru i teritorijalno ponašanje.