Nezavisne recenice

I Uvod
Rečenice su jezičkim sredstvima ostvarene veze izmedju pojmova,kojima se tako povezanim,nešto kazuje.Sve što se u jeziku javlja,javlja se u takvim vezama,tj. u rečenicama,ili u funkciji njihovih delova,njihovih elemenata,ili kao nešto što se upotrebljava u njihovoj službi.Rečenice kao jezičke jedinice sluze za komunikaciju medju članovima ljudskog društva.Razgovor se vrši na taj način što jedan član nešto saopštava drugima,ili druge pita za nešto.
Dve ili više prostih,odnosno prostih proširenih rečenica medjusobno tesno povezanih smislom ili sintaksičkim funkcijama,ili I jednim I drugim tim momenom-čine složenu rečenicu,kao najveću jezičku jedinicu.Složena rečenica je,prema tome,jezička celina sastavljena od dveju ili više tesno povezanih prostih,odnosno prostih proširenih rečenica.Kad proste,odnosno proste proširene rečenice u složenoj ne objašnjavaju jedna drugu,I ne zavise jedna od druge,već stoje naporedno jedna s drugom ,-onda su to rečenice nezavisnog medjusobnog odnosa,nezavisne rečenice.Nezavisne rečenice mogu da stoje samostalno,odnosno mogu same da kazuju neku poruku.Nezavisne rečenice mogu imati različitu ulogu,tj. imaju različitu komunikativnu funkciju.Prema tome se dele na pet vrsta:obaveštajne rečenice,upitne rečenice,zapovedne rečenice,željne rečenice I uzvične rećenice.
Kao što rečenični članovi mogu stajati u naporednom odnosu,tako I nezavisne rečenice mogu biti u sastavnom,rastavnom,suprotnom,zaključnom I isključnom odnosu.

1.Obaveštajne rečenice

Rečenice kojima ljudi jedni drugima kazuju da nešto jeste ili nije,da je nešto ovakvo ili onakvo,da se ovo ili ono desilo,-kojima,jednom rečju,obaveštavaju jedan drugoga o nečemu nazivaju se obaveštajne rečenice.To je najčešći tip rečenica I u pisanju I u govoru.Bez obzira na to da li se njima konstatuje realnost,iznosi osećanje ili volja,pretpostavka ili sumnja govornog lica,njima se uvek o nečemu daje obaveštenje.Ove se rečenice obično izgovaraju mirnim tonom,normalnom rečeničnom intonacijom,sa rečeničnim akcentom obično na jednoj reči koja moze biti na ma kome mestu u rečenici,najčešće na početku(pomoćne reči,predlozi I veznici se ovde ne uzimaju odvojeno od reči ispred kojih dolaze).U pisanju su obeležene tačkom.
Primeri obaveštajnih rečenica:
-Moja drugarica se juce uselila u novi stan.
-Novi stan još uvek nije opremljen nameštajem.
2.Upitne rečenice
Ako govorno lice hoće da se od nekog drugog,upravo od onog kome se obraća,o nečemu obavesti,ono se tome obraća rečenicama ove vrste,tj. upitnom rečenicom.Upitne rečenice se obično počinju nekom upitnom zamenicom ili upitnim prilogom,veznikom da sa upitnom rečcom li,nekim glagolskim oblikom I rečcom li iza njega,rečcom zar ili na neki drugi način.A pitanje se može postaviti I običnom rečenicom,u obliku obaveštajne ili uzvične rečenice.Onda se samo po tonu izgovora odredjuje da li će to biti baš upitna rečenica.Ovakve rečenice lako je prepoznati kada su napisane zato što iza njih stoji upitnik(znak pitanja).Upitne reči koje obeležavaju upitne rečenice su:da li,li,zar,upitne zamenice I prilozi.
Primeri upitnih rečenica:
-Kad ste opremili novi stan?
-Koji stan ste opremili?
-Pozvali ste nas?
-I kod vas pada kiša?
3.Uzvične rečenice
Uzvične rečenice su one kojima se izražava nešto što je praćeno jakom emotivnošću I koje se izgovaraju uzdignutim tonom.Uzične rečenice su obaveštajne rečenice ili upitne rečenice s posebnom intonacijom.To su rečenice kojima se izražava silina osećanja u izuzetnim psihičkim raspoloženjima izazvani slikom realnosti, odnosno stvarnim okolnostima koje takva osećanja I raspoloženja izazivaju.Takve su rečenice česte u pesmama,a upotrebljavaju se I u drugim književnim rodovima.Iza uzvičnih rečenica se obično stavlja znak uzvika(uzvičnik).
Primeri uzvičnih rečenica:
-Ala je bila dobra utakmica!
-Kako je dao divan gol!
Postoji I poseban tip uzvičnih rečenica u srpskom jeziku.Te rečenice se nazivaju retorska pitanja.To nisu prava pitanja,jer na njih ne očekujemo odgovor.Najčešće izražavaju čudjenje pa se u pisanju obično završavaju znakom pitanja I znakom uzvika zajedno,a ponekad I samo znakom uzvika,ili znakom pitanja.
Primer retorskog pitanja:
-Ko se raduje kiši?! (=Niko se ne raduje kiši!)