Obligaciono pravo

OBJEKTIVNO I SUBJEKTIVNO OBLIGACIONO PRAVO
Objektivno obligaciono pravo je skup pravnih pravila i normi koji uređuju obligaciono pravo. Izraz „skup pravnih pravila i normi” treba shvatiti u najširem smislu, jer tu spadaju kako
odredbe propisa koje donose državni organi (npr. Zakonici, zakoni, podzakonski propisi) , tako i pisana i nepisana pravila koja potiču od nedržavnih organizacija, kao i pravila koja su
spontano nastala dugotrajnim ponavljanjem ili potiču iz sfere morala.
Za evropsko pravo pravilo je da se najveći deo normi obligacionog prava nalazi ili u zakonicima ili u posebnim zakonima. Prvi evropski građanski zakonici, kao i građanski zakonici donošeni pod uticajem tih građanskih zakonika, bez obzira na to da li prihvataju institucionu, pandektnu ili originalnu podelu, u svojim okvirima uređuju i obligaciono pravo. Tako su postupili: Code civil, austrijski Građanski zakonik, holandski Građanski zakonik, srpski Građanski zakonik, crnogorski Opšti imovinski zakonik, nemački Građanski zakonik, grčki
Građanski zakonik… S druge strane, u Švajcarskoj i u bivšoj Jugoslaviji, odnosno u državama nastalim na tlu Jugoslavije, postoji poseban zakon koji uređuje obligacione odnose. U anglo – američkom pravu je sudska praksa izvor prava, tako da se brojna pravila ugovornog prava, naknade štete i dr. Nalaze u precedentima, čiji se broj meri stotinama hiljada. Ipak, i u državama koje pripadaju tom sistemu postoje brojni zakonski propisi koji uređuju obligacije, posebno u oblasti trgovinskog prava. Široki horizont obligacija obuhvaćen je delom i u drugim zakonima čija je namena uređivanje drugih delova građanskog materijalnog prava, npr.: u zakonima o nasleđivanju, zakonima koji uređuju materiju stvarnog prava, porodičnim zakonima, ali i u zakonima koji se odnose na građansko procesno pravo (kod nas, npr. U Zakonu o parničnom postupku). Ti posebni zakoni imaju u odnosu na opšta pravila sadržana u građanskom zakoniku ili zakonu o obligacijama, karakter lex specialis – a. Postoje i brojni relevantni izvori obligacionog prava koji nisu državnog karaktera, što obligaciono pravo čini još složenijim o odnosu na druge pravne discipline i predmete. U tu grupu izvora spadaju običaji, kodifikovani trgovinski običaji (uzanse) , zatim tzv. Opšti uslovi poslovanja preduzeća, koje u okvirima zakonskih propisa donose sami privredni subjekti, ali i moralne norme, koje se u konkretnoj državi, odnosno sredini smatraju bitnim, te ulaze u pojam javnog poretka.
Subjektivno obligaciono pravo jeste konkretno ovlašćenje poverioca koje, na osnovu objektivnog prava, ima prema dužniku. To je subjektivno obligaciono. Pravo u užem smislu, jer obuhvata samo aktivnog subjekta, tj. Poverioca. U širem smislu, subjektivno obligaciono pravo jeste i dužnost pasivnog subjekta, dužnika da se ponaša u skladu sa subjektivnim pravom aktivnog subjekta, tj. Poverioca. Nauka Obligacionog prava se, u svome trajanju, meri milenijumima, a u svome obimu, u beskrajnim nizovima radova i u nebrojenim bibliotekama. To je dalo povoda nekim autorima da nauku Obligacionog prava označe tehnički najrazrađenijom i „najteoretskijom” pravnom disciplinom.

ZNAČAJ OBLIGACIONOG PRAVA
Savremeno obligaciono pravo predstavlja fiziologiju prava. Obligaciono pravo deluje, za opažanje laika najčešće neprimetno, jer su posredi svakodnevni poslovi bez kojih se savremeni
život ne može ni zamisliti: od kupoprodajnih ugovora na pijaci, preko kupoprodaje goriva na pumpama, do kupoprodaje nepokretnosti, zatim, zaključivanje ugovora o prevozu u vozilima javnog prevoza… Naravno, tu su i ugovori koji su vidljivi i oku nepravnika: promet nepokretnosti, npr. Kupoprodaja zemljišta ili zgrada, ugovori o doživotnom izdržavanju, ugovori vezani za autorska prava, prava industrijske svojine… Savremena tehnička civilizacija nije zamisliva ni bez svakodnevnih rizika i šteta, a oni su svakog dana sve veći, što je takođe predmet regulisanja obligacionog prava – naknada štete, osiguranje od raznih rizika i sl.

U antičkim pravima i u srednjem veku stvarno i nasledno pravo imali su veći značaj u odnosu na obligaciono pravo. Stabilnost društava s naturalnom privredom zavisila je od stabilnih i
gotovo nepromenljivih pravila stvarnog i naslednog prava. Ta pravila održavala su ekonomsku i političku moć vladajućih krugova. Svojina na nepokretnostima češće je prenošena zaveštanjem nego obligacionim ugovorima, a i kada su korišćeni ugovori, oni su podvrgavani vrlo strogim i složenim pravilima mesta i vremena zaključivanja, odnosno brojnim zahtevima forme, koji su znatno otežavali i usporavali pravni promet. Međutim, u razvijenijoj tržišnoj privredi bilo je neophodno ubrzati pravni promet. Razmena stvari, usluga, rada, ali i brzina te razmene postaju imperativ. Obligaciono pravo, koje pravno uobličava oblike te razmene, u novim uslovima dobija priliku za novi i brži razvoj. Stroge forme se znatno ublažavaju, javljaju se novi oblici pravnih poslova, nastaju i konsenzualni ugovori. Daljim razvitkom tržišne ekonomije i njoj odgovarajućeg pravnog prometa, posebno zajmova s kamatom, te ugovora koji obezbeđuju takve zajmove, raznih bankarskih poslova, ali i zakupa, ugovora o delu, o radu, o nalogu, o osiguranju i dr., obligaciono pravo dobija na značaju, a transformacija njegovih pravila ide u pravcu sve veće brzine, ali i zahteva za sve višim stepenom pravne sigurnosti.

Zbog ove antinomije, odnosno potrebe da se pravni promet ubrza, ali i da se poveća pravna sigurnost, obligaciono pravo postaje najdinamičniji, ali i najsloženiji deo građanskog prava.
Tržišna privreda jednostavno se ne može zamisliti bez primene brojnih i složenih pravila obligacionog prava. Što je jedno društvo razvijenije i bogatije, to je i primena pravila obligacionog prava češća i značajnija. U stvari, celokupan promet svih bogatstava ovog sveta vrši se putem pravila obligacionog i naslednog prava, prvog među živima, drugog za slučaj smrti. Obligaciono pravo, u svojoj pravnoj dinamici, predstavlja za pravo i tržišnu ekonomiju ono što energija znači za materiju: energija materiji udahnjuje kretanje, a time i sam život. Obligaciono pravo je upravo kinetička sila u ekonomskim odnosima i pravnim poslovima inter vivos. U vremenu tzv. Globalizacije značaj obligacionog prava biće sve veći. Taj povećani značaj obligacionog prava na međunarodnom planu osnovano je pretpostaviti, kretaće se u pravcu unifikacije na zakonodavnom polju, naročito putem multilateralnih konvencija, ali i na polju njegove primene, što će se odraziti i na planu podizanja stepena pravne sigurnosti, a to je prvorazredni zahtev međunarodnog kapitala. S pojedinačne strane, iz ugla potrošača, to može dovesti do povećanja životnog standarda u određenim delovima sveta, npr. Povoljniji kreditni uslovi, što će dovesti do daljeg razvoja i još šire primene obligacionog prava.

Značaj obligacionog prava ogleda se i u tome što je ono više ili manje povezano i s drutim građanskopravnim predmetima, npr. Sa stvarnim, naslednim, porodičnim, trgovinskim pravom. Kada je reč o povezanim predmetima, obligacija je samo sredstvo da se postigne cilj, svrha koja je bitna za taj predmet, npr. Da se razvrgne režim zajedničke svojine bračnih drugova prilikom razvoda braka, da se ispuni isporuka (legat) kako bi došlo do ostvarenja poslednje volje ostavioca, da se kupoprodajom akcija ostvari upravljanje nad jednim preduzećem i sl. U obligacionom pravu sama obligacija je bitna, centralna kategorija i njeno ispunjenje je osnovni cilj, odnosno svrha. I upravo zato što je u obligacionom pravu obligacija sama po sebi bitna, to se u svim srodnim predmetima, gde se javljaju različite obligacije u svim slučajevima kada posebnim pravilima i propisima nije određeno što drugo, primenjuju opšta pravila obligacionog prava.

ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA PREMA DRUGIM GRANAMA PRAVA
Obligaciono i Stvarno pravo
Stvarna prava se neposredno odnose na stvari: u objektivnom smislu podrazumeva se skup pravnih normi koje uređuju kako faktičku vlast, tako i prava na stvari, odnosno u subjektivnom smislu pravni položaj konkretnog subjekta prema određenoj stvari. Volja subjekta je uperena na stvar. Obligaciono pravo podrazumeva najmanje dva subjekta, pri čemu se na poverilačkoj ili dužničkoj strani, ili na obe istovremeno, može naći veći broj subjekata. Tu je volja subjekta upravljena na jedno ili više lica. Stvarno pravo podrazumeva jednog subjekta, odnosno jednog titulara prava koji to svoje pravo vrši neposredno na stvari koja je objekt njegovog prava. Podrazumeva se i dužnost drugih  Compravnih subjekata da poštuju prava titulara stvarnog prava.Obligaciono pravo deluje samo između dve strane koje se nalaze u konkretnom obligacionom odnosu: obligacija deluje inter partes. Čak i ako dužnik, prevarom, ne preda stvar poveriocu u svojinu, pošto je već primio kupoprodajnu cenu, već je preda trećem licu, poverilac ne može da tuži treće lice i da zahteva predaju stvari.
Kada je reč o stvarnom pravu, njegovo neposredno vršenje ima apsolutni karakter, što znači da titular ima pravo da bilo koga (svakoga) spreči u njegovim pretenzijama prema stvari: ono
deluje erga omnes. Otuda proizlazi i pravo sleđenja (sledovanja) , odnosno pravo titulara stvarnog prava da svoje pravo ostvaruje prema bilo kom licu kod koga se njegova stvar nađe, npr. Vlasnik ima pravo da tužbom zahteva povraćaj stvari koja mu je ukradena i koja je nekoliko puta preprodavana.