Ocjenjivanje – Dokimlogija

Ocjenjivanje – Dokimlogija

I.    Ocjenjivanje učenika
Između pojmova kao što su ocenjivanje, merenje, vrednovanje postoji dosta tesna povezanost. Uz ove, u literaturi se cesto srece i termin evaluacija. Za mnoge neki od ovih pojmova imaju sinonimno znacenje, odnosno smatraju se jednim od oblika drugog pojma. Ovo poslednje cesto važi za pojmove evaluacija, merenje i vrednovanje. Naime, u literaturi se cesto za pojam evaluacija mogu kao sinonimi sresti termini vrednovanje i merenje, iako isti autori merenje smatraju samo jednim od oblika vrednovanja i pracenja.
No, i pored pojmovne bliskosti, koja proizilazi, pre svega, iz istog predmeta koji se odnosi na osnovne dokimološke kategorije: ispitivanje i ocenjivanje, medu srodnim pojmovima uocavaju se ne samo terminološke, nego i sadržinske razlike. Pokušacemo sistematizovati ove slicnosti i razlike kako bi se jasnije istakle karakteristike svakog od njih.
Najpre da sagledanim odrednicama markiramo pojam ocenjivanja, priznajuci mu centralno mesto u strukturi pojmova koje posmatramo i koji su mu bliski
Ocenjivanje /examination, evaluation; notation; Zensieren, Klassifizieren;/ je predmet dokimologije /misli se ovde, pre svega na psihološki aspekt, prema Pedagoškoj enciklopediji/2, ali i ne samo dokimologije, nego prema istom izvoru i didaktike i metodika pojedinih predmeta, dakle, specijalnih didaktika. Prema istom izvoru, metodike pojedinih predmeta ocenjivanju posvecuju pažnju više sa pedagoškog aspekta. Ocenjivanje, kao jedna faza, mikro element nastave, tog složenog procesa u kome svi elementi, etape /pripremanje, obrada novih sadržaja, vežbanja, ponavljanja I proveravanja/, svaki sa svojom saznajno-logickom, psihološkom, materijalnotehnickom, didakticko-metodickom i dr. komponentom, mora biti povezan u skladnu i jedinstvenu celinu, u razlicitim periodima razvoja nastavne prakse I didaktickih teorija, bilo je razlicito definisano. Ono se, najpre dugo odnosilo, uglavnom, na znanja ucenika.3 Ovo posebno važi za period skolastickih škola u kome se smatralo da je ucenik savladao odredene sadržaje ako je znao doslovno da ih ponovi. Ovaj je primer dobar da se istakne i cinjenica povezanosti karaktera i nacina ocenjivanja sa drugim aspektima nastave, odnosno, sa vladajucim sistemom vrednosti u društvu, zatim sa vaspitnoobrazovnim ciljevima i zadacima, sa odredenim koncepcijama škole, metodama nastavnog rada, oblicima i sredstvima organizacije vaspitnoobrazovne delatnosti i sl.

Dakle, na primeru skolastickog ucenja i ocenjivanja istice se kao karakteristican autoritativni metod predavanja, koji proizilazi iz smisla, shvatanja suštine, nastave i obrazovanja i njihove vrednosne osnove. Snažan uticaj autoritarnog metoda predavacke nastave u skolastickim školama, sa religijom kao osnovom skolasticke nastave i ucenja napamet crkvenih dogmi, manifestovao se na nacine ocenjivanja rada ucenika. Veza izmedu metoda nastavnog rada /autoritarni metod predavanja/ , metoda ucenja /ucenje napamet crkvenih dogmi/ , smisla i shvatanja suštine nastave I njene vrednosne osnove /religija osnova skolasticke nastave/ i nacina ocenjivanja znanja ucenika /provera doslovnog reprodukovanja pisanih I usmenih izvora/, je ovde izrazito ocigledna. Reprodukovanje napamet naucenog teksta nije smelo biti od strane ucenika na ispitu poremeceno slobodnim interpretacijama, o originalnosti ili samoinicijativnom restrukturisanju, povezivanju delova sadržaja da i ne govorimo. Dakle, ovo je bilo nedozvoljeno i pri ocenjivanju smatrano pogrešnim i povlacilo za sobom lošu ocenu. Doslovna reprodukcija ucenih sadržaja tesno je vezana za razne aspekte nastave, a posebno se uocava tesna veza ovoga sa nacinima rada u nastavi. Metod ucenja proizilazi iz metoda rada nastavnika koji cita tekst naglas ili prica i pred ucenike postavlja zahtev da ovo što cuju doslovno zapamte, da verno reprodukuju, bez stvaralackog odnosa itd. Tesna veza ocenjivanja i drugih aspekata nastave reflektovala se i na suštinu pojma ocenjivanja, te se ona jednom vezivala samo za znanje ucenika, da bi se u drugim periodima, kasnije, suština ocenjivanja sagledavala i u svetlu potpunijih i odredenijih zahteva da se ocenjivanjem utvrduje stepen usvojenosti ucenickih znanja, umenja i navika, stepen njihove profesionalne osposobljenosti, odnos prema radu /ucenju/, ispunjavanje odredenih normi i sl.
Pracenje je za vecinu didakticara složena, kompleksna i, trebalo bi da bude, kontinuirana delatnost u kojoj nastavnik, primenom odgovarajucih tehnika /testiranja, skaliranja, evidentiranja…/ i instrumenata, dakle, sistemom postupaka, tehnika i instrumenata dolazi do informacija o razvojnim tokovima i nivoima ostvarenosti predvidenog cilja i zadataka vaspitno-obrazovnog rada. Pracenje je, dakle, u funkciji ocenjivanja i služi za prikupljanje informacija o nivou, kvalitetu ostvarenja u nastavi sa stanovišta utvrdenog cilja. U funkciji ocenjivanja su i postupci merenja, kojima se u znatnoj meri smanjuju negativne strane subjektivnosti ocene.