Osiguranje robe

Transporta osiguranja, kao najstarija osiguranja, predstavljaju osnovno izvorište iz koga su se razvili svi drugi vidovi osiguranja. Njihov nastanak i značaj, direktno proizilaze iz neposrednih potreba trgovine i transporta, pa su zajedno sa njima ostvarila izvanredan razvoj.

“Pod transportnim osiguranjem se podrazumeva osiguranje stvari koje se prevoze, osiguranje stvari u skladištu dok pripremljene za prevoz čekaju na utovar/istovar, osiguranje stvari u skladištu po završenom prevozu dok čekaju dalju otpremu (osiguranje karga) , osiguranje prevoznih sredstava (osim kopnenih) kojima se prevoze stvari i putnici, ili služe kao tehnička sredstva ili sredstva za obavljanje radova (osiguranje kaska – rečnog, pomorskog i avio) i osiguranje odgovornosti vozara ili brodara za preuzetu robu na prevoz”.

Istorijski posmatrano, transportno osiguranje je prva vrsta osiguranja, koja se pominje još pre naše ere. Rodski zakon sadržao je odredbu da štete koje nastanu izbacivanjem tereta u more, za spasavanje broda i ostale imovine, imaju snositi svi učesnici u dotičnom pomorskom poduhvatu.

Najstariji primitivni oblici snošenja rizika na rekama potiču iz Kine još pre 3.000 godina, pre više od 2.000 godina. Da bi lakše savladali teškoće na putu, kineski trgovci su niz reku Jangce putovali u grupama. Dogovorno su robu raspoređivali po svim čamcima, tako da ni jedan trgovac u svom čamcu nije imao svu svoju robu, nego samo jedan, manji, deo. Na odredištu je svaki trgovac uzimao svoju robu iz čamca koji su stigli. Gubitak mu je bio samo deo robe prevožene u čamcima koji su stradali na putu. To je bio primitivni oblik podele rizika.

U Hamurabijevim zakonima (2.000 god. pre Hrista) bilo je propisano da učesnici u karavanima zajednički snose štetu koja bi zadesila pojedine učesnike poduhvata usled napada razbojnika ili krađe.

U Starom Rimu se umesto podele rizika ili zajedničkog snošenja rizika javlja prenošenje rizika. Ovo je regulisano unutar Ugovora o pomorskom zajmu. Brodar je uzimao zajam za brod i opremanje broda, uključujući i nabavku robe, ugovarajući da će, ukoliko poduhvat uspe (srećno stignu u odredište), vratili zajam sa visokom kamatom, a ako brod na putovanju propadne nema obavezu da vrati zajam. Kamata je plaćena unapred. Na taj način je rizik, uz naknadu – kamatu, prenošen na zajmodavca. Ovo još nije osiguranje, ali je njegov zametak.

Kad je katolička crkva zabranila pomorski zajam, kao lihvarstvo (Decretale Naviganti, Pape Grgura IX), pribegavalo se simuliranoj kupoprodaji. Brodar ili vlasnik robe su pre početka poduhvata sa određenim licima, koja su raspolagala kapitalom, sklapali ugovor o kupoprodaji ugovarajući, uz unapred plaćanje određene naknade, da se u slučaju uspešnog završetka poduhvata ugovor o kupoprodaji raskida, a u slučaju propasti poduhvata kupac je bio dužan da plati ugovorenu kupoprodajnu cenu.
Naknada koju je prodavac plaćao kupcu u svakom slučaju je ostajala kupcu (ova naknada je zametak današnje premije osiguranja).

Početkom XIV veka u Italiji se javljaju prvi ugovori o pomorskom osiguranju. Pojedini trgovci su počeli da uz naknadu od brodovlasnika ili vlasnika robe preuzimaju u osiguranje deo vrednosti broda ili robe (zavisno od svog kapitala), a pošto je osiguranje bila njihova profesionalna delatnost, prihvatali su u osiguranje veći broj delova brodova i roba i na taj način kod sebe delimično izjednačavali rizik.

Smatra se da je najstariji zakon o osiguranju na svetu dubrovački iz 1568. godine, poznat pod nazivom ”Ordo super Assecuratoribus” (”Uredba o osiguravačima”). U njemu je propisana forma ugovora o osiguranju (ugovor o osiguranju morao se zaključiti pismeno pred notarom), utvrđen je način kontrole rada osiguravača (premiju je određivao petočlani odbor imenovan od senata na tri godine), ograničena je visina premije (maksimalno 16% vrednosti broda ili robe, ali se kretala od 12 do 16%, u zavisnosti od procene rizika – godišnjeg doba, relacije, sposobnosti kapetana i slično), određen je limit pokrića koji svaki osiguravač može da pruži (300 dukata po brodu ili robi na brodu), regulisana je obaveza osiguravača da osiguraniku naknadi štetu, ali mu je dato pravo da, ako posumnja da je prevaren, traži od osiguranika da kod suda položi određeni iznos kao garanciju, ukoliko je osiguravač uspeo da u roku od tri meseca dokaže da je prevaren, osiguranik je bio dužan da mu vrati celokupan iznos naknade, uvećan za 20% kamate; ukoliko osiguravač ne bi uspeo da dokaže da je prevaren, osiguraniku se vraćao položeni depozit.

Sa razvojem trgovine na kopnu i moru, razvijalo se i transportno osiguranje. Moderni sistem pomorskog osiguranja vezan je za londonski ”Lojd”. Uzrok ove pojave treba tražiti u dvema činjenicama: prvo, u Evropi, sa prekidima, ratovi su trajali od 1775. pa sve do 1815. godine, i drugo, u pomenutom razdoblju Engleska se razvjala u veliku privrednu i trgovačku sili, posebno pomorsku.

Zbog svoje sigurnosti (usled pomenutih ratova) i razvoja trgovine, tržište osiguranja, posebno transportnog, seli se u Englesku. U ovakvim uslovima ”Lojd” je našao povoljan teren za svoj uspon, što je iskoristio i sve do danas ostao vodeće osiguravajuće društvo, posebno u transportnom, odnosno pomorskom osiguranju.